Хришћански мотиви у Наруту

Наруто (Naruto) је јапански серијал који се примарно објављује као стрип (manga) и анимирана серија (anime), аутора Масашија Кишимота. Са 700 бројева стрипа (1999-2014) и 500 епизода аниме (2002-2017), Наруто је један од најпопуларнијих серијала на свијету. Жанр у који се обично сврстава је shounen, што значи да је намијењен примарно за мушку тинејџерску популацију, мада је својим темама привукао и велику пажњу старијих особа.

С обзиром на честу предрасуду да су све аниме, па и Наруто, прављене за дјецу, неопходно је истаћи да у јапанској стрипској умјетности и анимацији постоји низ жанрова, од којих свакако нису сви за најмлађу публику. Својом озбиљношћу Наруто превазилази стандардне дјечије аниме, какве су Покемони или Дигимони, мада наши медији ову разлику често не познају и емитују аниме за одрасле у терминима који су, иначе, предвиђени за дјецу.

Друга битна ствар коју читалац треба да зна јесте да јапански стрипови и аниме не долазе из хришћанског религијског и културног окружења. Културолошка позадина Нарута је јапанска, тј. будистичка и конфуцијанистичко-шинтоистичка. Како онда говорити о било каквим хришћанским мотивима у Наруту? Управо на основу чињенице да одређена дјела, па чак и читав концепт личности главног лика, не припадају овој источњачкој религијско-културолошкој атмосфери. Одмах на почетку наглашавам: принципи несврсисходног човјекољубља и братољубља, до мјере саможртвовања, нису својствени овим религијама. Будизам не зна за универзалну љубав; најбоље чему се у будизму можемо надати јесте сажаљење, мада и оно опасно веже човјека за овосвјетско. Конфуцијанизам и шинто имају сличну етику, али ниједна од ове двије религије не даје предност саможртвујућој љубави. У њима се истиче ратнички морал, храброст на бојном пољу, а милост према непријатељу се често доживљава као знак слабости, па чак и као женски квалитет. Истина, главни лик овог серијала, Узумаки Наруто, јесте ратник, али не на конфуцијанистички или шинтоистички начин.

Треће: указивањем на хришћанске мотиве у Наруту не износим препоруку за гледање нити намјеравам да „упецам“ нове отакуе (фанове анима). Знам да јапанска анимација „не лежи“ свакоме, као и да одређени источњачки религијски елементи, нпр. чакра и чи, код побожнијих хришћана аутоматски изазивају неповјерење. Можда су у праву; можда и нису. У сваком случају, за разумијевање садржаја Нарута неопходно је издвојити много времена, што за читање (или гледање) серијала, што за упознавање са његовом религијско-културолошком позадином. Зато се надам да ће ми читалац вјеровати на ријеч. За оне који би ипак хтјели да погледају Нарута – упозоравам на много „спојлера“ у наставку текста.

Наруто – трагедија, презреност, амбиција, ривалитет, пријатељство

На почетку серије, Наруто је мали дјечак који живи у селу Коноха. Ово фиктивно мјесто смјештено је у, такође, фиктивном свијету шинобија (шиноби је синоним за оно што на Западу знамо као нинџа). Одрастајући сам, без родитеља (који су, како се касније сазнаје, погинули бранећи село од магичне звијери Кураме – џиновске лисице са девет репова), Наруто свим силама настоји да привуче пажњу околине и труди се да га становници Конохе прихвате као свога. Међутим, околина га презире, а разлог томе је чињеница да је деветорепа лисица Курама, иста која је неколико година раније напала Коноху и скоро је уништила, на магичан начин затворена у Нарутовом тијелу. Иако пребивање Кураме у Наруту није узроковало да Наруто постане зао, наивни становници Конохе су почели да га поистовјећују са „демоном“. Будући одбачен од скоро свих, изузимајући сеоског учитеља Ируку и сеоског поглавара Сарутобија Хирузена, најмоћнијег од свих шинобија у Конохи, Наруто израста у тврдоглавог младића са једним циљем – да постане Хокаге, тј. сеоски поглавар, што је у почетку био Хирузен. Другим ријечима, Наруто се надао да ће га становници Конохе најзад прихватити и препознати његову вриједност као људског бића и шинобија ако постане сљедећи Хокаге – најмоћнији шиноби у Конохи.

Да би остварио свој циљ, Наруто мора да заврши школу за шинобије, што се испоставља као нимало лак задатак, опет због презира вршњака. Упркос томе, Наруто успјешно завршава школу и добија први чин у хијерархији шинобија – генин. То је значило да Наруто званично постаје ратник Конохе и да мора бити распоређен у једну од трочланих јединица под вођством искуснијег шинобија. У Нарутовој јединици нашли су се Нарутова симпатија Харуно Сакура и повучени младић Ућиха Сасуке – испрва Нарутов ривал и, ускоро, једини и најбољи пријатељ. Однос Нарута и Сасукеа је основна тема остатка серије.

Слично Наруту, Сасуке је одрастао без родитеља, из разлога који је можда трагичнији од Нарутове приче. Наиме, клан Ућиха је од настанка села Конохе био под сталном сумњом и оптужбом за сепаратизам, а сви остали су их се плашили због посебне ратничке вјештине која се преносила генетским путем (шаринган). Једног дана, када се дјечак Сасуке враћао кући, затекао је општи покољ: његов старији брат и узор Ућиха Итаћи побио је све чланове клана Ућиха, укључујући и његове и Сасукеове родитеље. Ипак, поштедио је младог Сасукеа, давши му задатак да у себи гаји мржњу и да од мржње ојача, да би се једног дана, када буде спреман, суочио са Итаћијем у борби до смрти. Након тога, Итаћи бјежи из Конохе и прикључује се клану злих шинобија под називом Акацуки, док Сасуке остаје у Конохи и припрема се за освету.

Наруто и Сасуке, кријући личне трагедије, испрва један према другом показују искључиво презир, али их заједнички рад зближава. Најзад, обојица доживљавају један другога и као највећег ривала и као јединог и најбољег пријатеља. Нажалост, током квалификација за прелазак у сљедећи чин хијерархије шинобија (ћунин), Сасуке потпада под утицај злог Ороћимаруа и напушта Коноху и своје пријатеље, желећи да се под Ороћимаруовим менторством довољно усаврши да би се могао супротставити свом брату Итаћију и осветити се за покољ клана Ућиха. Наруто не жели да прихвати ову Сасукеову одлуку и креће на дугогодишњи пут ка искупљењу и измирењу.

Ратник који прашта

Иако и један и други имају разлог за освету, Наруто и Сасуке крећу потпуно другачијим путевима ка испуњењу својих циљева. Наруто остаје у Конохи и остаје вијеран својој јединици, па чак и одбјеглом Сасукеу; за то вријеме, Сасуке одлази из Конохе, издаје своје пријатеље и у самоћи гаји мржњу која ће му помоћи да се освети свом старијем брату. Сасуке, дакле, бира стандардни ратнички кодекс који не познаје милост и опроштај, док Наруто бира „трновити пут“, дугогодишњи живот стрпљења и праштања који га, наизглед, не може довести ни до титуле Хокагеа ни до искупљења Сасукеа.

Кроз 700 бројева стрипа и 500 епизода аниме, Наруто се сукобљава са многобројним непријатељима којима је циљ да разоре Коноху или да изазову општи рат између шинобија из разних села. За разлику од протагониста већине других серијала shounen жанра, Нарутов начин борбе не своди се на пуко уништење и понижење противника. Сасвим супротно, највећи Нарутови непријатељи постају мета његовог праштања: борећи се против њих, Наруто не престаје да им предочава грешке којима се руководе, он не жели да их уништи и понизи већ да их, тако рећи, оживи и узвиси изнад приземне мржње и осветољубивости. При том, серијал Наруто сигурно не шаље поруку пуког пацифизма. Наруто препознаје ситуацију у којој је неопходно борити се и по цијену сопственог живота да би се заштитили слаби и немоћни, али препознаје и ситуације у којима злочинац још увијек може да се искупи.

Нарутово праштање истиче се у много случајева када се сукобљава са одбјеглим Сасукеом. Упркос поразима и највећим увредама, па чак и упркос отвореном презиру њиховог пријатељства од стране самог Сасукеа, Наруто не престаје да вјерује у његову унутрашњу доброту и способност за преумљење-покајање. Наруто прашта Забузи, Гаари, Нагату... Укратко, прашта свима, увиђајући да им је управо опроштај потребан да би повратили вјеру у исконску доброту људског срца, а самим тим и да би се одрекли зла које их је тјерало на чињење неправде.

Вјероватно је најбитнији и најтрагичнији тренутак цијелог серијала Нарутово праштање Обиту – злом шинобију који је неколико година раније натјерао деветорепу лисицу Кураму да нападне Коноху и који је, самим тим, директно одговоран за смрт Нарутових родитеља и за сав презир с којим се Наруто као дијете суочавао. Тако Нарутов опроштај изазива покајање код једног од његових највећих непријатеља и уједно показује осталим шинобијима блиставији пут од освете – пут искупљења и сједињења.

Одани пријатељ

Мотив оданог пратиоца присутан је у неколико дјела хришћанске књижевности у Јапану, нарочито у романима Ендоа Шусакуа. Ту је сваки „одани пријатељ“ симбол Христа. Иако Масаши Кишимото, аутор Нарута, није хришћанин, сличан мотив отјеловљен је управо у Наруту, а испољен у Нарутовом односу са Сасукеом.

Може се рећи да Сасуке симболизује пало човјечанство, неспособно да се својим снагама избави из зачараног круга освете и крвопролића. Заслијепљен мржњом, пали човјек је спреман да прекине све добре односе, па чак и да упропасти сопствени живот да би остварио грешан циљ, нарочито освету. Управо то се десило Сасукеу. Чак и када се испостави да је Сасукеов брат Итаћи по наређењу сеоских старјешина побио све припаднике своје породице и клана осим Сасукеа, јер је клан Ућиха намјеравао да изазове крвави грађански рат у Конохи, у Сасукеу не долази до преумљења. Наиме, Итаћи је био суочен са трагичним избором: извршити своју моралну дужност према заједници и побити сопствену породицу да би се спасили животи многих, или издати село и бити одговоран за смрт невиних људи. Итаћи је изабрао тежи пут: извршио је наређење и побио сопствену породицу да би спасио друге људе, а затим је отишао у добровољно изгнанство, замоливши сеоске старјешине да се брину о његовом малом брату Сасукеу. Не могавши да опрости себи због убиства породице, Итаћи је свјесно навео Сасукеа да га мрзи и да га на крају убије, чиме би „правда“ била испуњена: Итаћи би био „праведно“ кажњен за своје недјело, а казну би „праведно“ извршио управо његов млађи брат.

Убивши Итаћија и убрзо сазнавши разлог због којег је Итаћи побио чланове породице и клана Ућиха, Сасуке је и даље неспособан да се истргне из канџи осветољубивости. Умјесто Итаћија, мета његове освете сада је постала Коноха, иако су руководиоци који су наредили убиство његовог клана већ одавно били мртви.

Као основна препрека у Сасукеовом плану да изврши другу освету опет се истакао Наруто. Истовремено желећи да од Сасукеа заштити свој народ и да самог Сасукеа врати на прави пут, Наруто покушава да свог пријатеља-ривала подсјети на чињеницу да су један другом једини и најбољи пријатељи. Међутим, осветољубиви Сасуке не прихвата Нарутову руку помирења и искупљења; он признаје да му је Наруто једини и најбољи пријатељ, али и да је то веза која га чини „слабијим“. Због тога Сасуке жели да уништи ту везу, без обзира на цијену усамљености и бесмисла.

Иако је Сасуке свјесно издао пријатељство и пожелио да то пријатељство уништи убиством пријатеља, Наруто не престаје да буде његов одани пратилац. Као глас савјести, Наруто самим својим постојањем подсјећа Сасукеа да постоји само један прави излаз из бескрајног тражења овоземаљске правде – опроштај и покајање.

У једној од посљедњих сцена серијала, Наруто и Сасуке након међусобне борбе леже рањени један поред другог. Тек у тренутку када ниједан није способан за даљу борбу, Сасуке почиње да схвата смисао Нарутове упорности. Почињући да вјерује у Нарутову искреност, Сасуке ипак не може да почне да вјерује самоме себи, па поставља питање: „Шта ако те опет издам?“ Наруто одговара: „Онда ћу те, једноставно, опет зауставити.“ С невјерицом гледајући у свог израњављеног пријатеља, Сасуке поново пита: „Како можеш да тако говориш?“ Наруто покушава да одговори, али одмах одустаје; у сцени се прећутно објашњава да пријатељство није нешто што се описује ријечима већ нешто што се осјећа искључиво срцем, па је зато свако објашњење сувишно. Тврдоглави праведник је несхватљивом пријатељском љубављу вратио палог човјека на прави пут.

Однос између Нарута и Сасукеа је одлична илустрација онога што Павле Флоренски теоријски описује у свом писму о пријатељству, у збирци Стуб и тврђава Истине. Пријатељ је други Ја, биће које на мистичан начин постаје саставни дио мог сопственог бића. Ако изгубим пријатеља, изгубио сам и дио себе. Флоренски у сљедећем писму описује љубомору, али не као морални промашај већ као природну реакцију повријеђене љубави: љубомора је тежња срца за поновним сједињењем са пријатељем. Тако су Наруто и Сасуке примјер хришћанске пријатељске или братске љубави, која подразумијева праштање, трпљење и борбу за постизање јединства. Тако дубоко схватање пријатељства, колико ми је познато, није својствено источњачком менталитету.