Хришћански мотиви у Наруту

Наруто (Naruto) је јапански серијал који се примарно објављује као стрип (manga) и анимирана серија (anime), аутора Масашија Кишимота. Са 700 бројева стрипа (1999-2014) и 500 епизода аниме (2002-2017), Наруто је један од најпопуларнијих серијала на свијету. Жанр у који се обично сврстава је shounen, што значи да је намијењен примарно за мушку тинејџерску популацију, мада је својим темама привукао и велику пажњу старијих особа.

С обзиром на честу предрасуду да су све аниме, па и Наруто, прављене за дјецу, неопходно је истаћи да у јапанској стрипској умјетности и анимацији постоји низ жанрова, од којих свакако нису сви за најмлађу публику. Својом озбиљношћу Наруто превазилази стандардне дјечије аниме, какве су Покемони или Дигимони, мада наши медији ову разлику често не познају и емитују аниме за одрасле у терминима који су, иначе, предвиђени за дјецу.

Друга битна ствар коју читалац треба да зна јесте да јапански стрипови и аниме не долазе из хришћанског религијског и културног окружења. Културолошка позадина Нарута је јапанска, тј. будистичка и конфуцијанистичко-шинтоистичка. Како онда говорити о било каквим хришћанским мотивима у Наруту? Управо на основу чињенице да одређена дјела, па чак и читав концепт личности главног лика, не припадају овој источњачкој религијско-културолошкој атмосфери. Одмах на почетку наглашавам: принципи несврсисходног човјекољубља и братољубља, до мјере саможртвовања, нису својствени овим религијама. Будизам не зна за универзалну љубав; најбоље чему се у будизму можемо надати јесте сажаљење, мада и оно опасно веже човјека за овосвјетско. Конфуцијанизам и шинто имају сличну етику, али ниједна од ове двије религије не даје предност саможртвујућој љубави. У њима се истиче ратнички морал, храброст на бојном пољу, а милост према непријатељу се често доживљава као знак слабости, па чак и као женски квалитет. Истина, главни лик овог серијала, Узумаки Наруто, јесте ратник, али не на конфуцијанистички или шинтоистички начин.

Треће: указивањем на хришћанске мотиве у Наруту не износим препоруку за гледање нити намјеравам да „упецам“ нове отакуе (фанове анима). Знам да јапанска анимација „не лежи“ свакоме, као и да одређени источњачки религијски елементи, нпр. чакра и чи, код побожнијих хришћана аутоматски изазивају неповјерење. Можда су у праву; можда и нису. У сваком случају, за разумијевање садржаја Нарута неопходно је издвојити много времена, што за читање (или гледање) серијала, што за упознавање са његовом религијско-културолошком позадином. Зато се надам да ће ми читалац вјеровати на ријеч. За оне који би ипак хтјели да погледају Нарута – упозоравам на много „спојлера“ у наставку текста.

Наруто – трагедија, презреност, амбиција, ривалитет, пријатељство

На почетку серије, Наруто је мали дјечак који живи у селу Коноха. Ово фиктивно мјесто смјештено је у, такође, фиктивном свијету шинобија (шиноби је синоним за оно што на Западу знамо као нинџа). Одрастајући сам, без родитеља (који су, како се касније сазнаје, погинули бранећи село од магичне звијери Кураме – џиновске лисице са девет репова), Наруто свим силама настоји да привуче пажњу околине и труди се да га становници Конохе прихвате као свога. Међутим, околина га презире, а разлог томе је чињеница да је деветорепа лисица Курама, иста која је неколико година раније напала Коноху и скоро је уништила, на магичан начин затворена у Нарутовом тијелу. Иако пребивање Кураме у Наруту није узроковало да Наруто постане зао, наивни становници Конохе су почели да га поистовјећују са „демоном“. Будући одбачен од скоро свих, изузимајући сеоског учитеља Ируку и сеоског поглавара Сарутобија Хирузена, најмоћнијег од свих шинобија у Конохи, Наруто израста у тврдоглавог младића са једним циљем – да постане Хокаге, тј. сеоски поглавар, што је у почетку био Хирузен. Другим ријечима, Наруто се надао да ће га становници Конохе најзад прихватити и препознати његову вриједност као људског бића и шинобија ако постане сљедећи Хокаге – најмоћнији шиноби у Конохи.

Да би остварио свој циљ, Наруто мора да заврши школу за шинобије, што се испоставља као нимало лак задатак, опет због презира вршњака. Упркос томе, Наруто успјешно завршава школу и добија први чин у хијерархији шинобија – генин. То је значило да Наруто званично постаје ратник Конохе и да мора бити распоређен у једну од трочланих јединица под вођством искуснијег шинобија. У Нарутовој јединици нашли су се Нарутова симпатија Харуно Сакура и повучени младић Ућиха Сасуке – испрва Нарутов ривал и, ускоро, једини и најбољи пријатељ. Однос Нарута и Сасукеа је основна тема остатка серије.

Слично Наруту, Сасуке је одрастао без родитеља, из разлога који је можда трагичнији од Нарутове приче. Наиме, клан Ућиха је од настанка села Конохе био под сталном сумњом и оптужбом за сепаратизам, а сви остали су их се плашили због посебне ратничке вјештине која се преносила генетским путем (шаринган). Једног дана, када се дјечак Сасуке враћао кући, затекао је општи покољ: његов старији брат и узор Ућиха Итаћи побио је све чланове клана Ућиха, укључујући и његове и Сасукеове родитеље. Ипак, поштедио је младог Сасукеа, давши му задатак да у себи гаји мржњу и да од мржње ојача, да би се једног дана, када буде спреман, суочио са Итаћијем у борби до смрти. Након тога, Итаћи бјежи из Конохе и прикључује се клану злих шинобија под називом Акацуки, док Сасуке остаје у Конохи и припрема се за освету.

Наруто и Сасуке, кријући личне трагедије, испрва један према другом показују искључиво презир, али их заједнички рад зближава. Најзад, обојица доживљавају један другога и као највећег ривала и као јединог и најбољег пријатеља. Нажалост, током квалификација за прелазак у сљедећи чин хијерархије шинобија (ћунин), Сасуке потпада под утицај злог Ороћимаруа и напушта Коноху и своје пријатеље, желећи да се под Ороћимаруовим менторством довољно усаврши да би се могао супротставити свом брату Итаћију и осветити се за покољ клана Ућиха. Наруто не жели да прихвати ову Сасукеову одлуку и креће на дугогодишњи пут ка искупљењу и измирењу.

Ратник који прашта

Иако и један и други имају разлог за освету, Наруто и Сасуке крећу потпуно другачијим путевима ка испуњењу својих циљева. Наруто остаје у Конохи и остаје вијеран својој јединици, па чак и одбјеглом Сасукеу; за то вријеме, Сасуке одлази из Конохе, издаје своје пријатеље и у самоћи гаји мржњу која ће му помоћи да се освети свом старијем брату. Сасуке, дакле, бира стандардни ратнички кодекс који не познаје милост и опроштај, док Наруто бира „трновити пут“, дугогодишњи живот стрпљења и праштања који га, наизглед, не може довести ни до титуле Хокагеа ни до искупљења Сасукеа.

Кроз 700 бројева стрипа и 500 епизода аниме, Наруто се сукобљава са многобројним непријатељима којима је циљ да разоре Коноху или да изазову општи рат између шинобија из разних села. За разлику од протагониста већине других серијала shounen жанра, Нарутов начин борбе не своди се на пуко уништење и понижење противника. Сасвим супротно, највећи Нарутови непријатељи постају мета његовог праштања: борећи се против њих, Наруто не престаје да им предочава грешке којима се руководе, он не жели да их уништи и понизи већ да их, тако рећи, оживи и узвиси изнад приземне мржње и осветољубивости. При том, серијал Наруто сигурно не шаље поруку пуког пацифизма. Наруто препознаје ситуацију у којој је неопходно борити се и по цијену сопственог живота да би се заштитили слаби и немоћни, али препознаје и ситуације у којима злочинац још увијек може да се искупи.

Нарутово праштање истиче се у много случајева када се сукобљава са одбјеглим Сасукеом. Упркос поразима и највећим увредама, па чак и упркос отвореном презиру њиховог пријатељства од стране самог Сасукеа, Наруто не престаје да вјерује у његову унутрашњу доброту и способност за преумљење-покајање. Наруто прашта Забузи, Гаари, Нагату... Укратко, прашта свима, увиђајући да им је управо опроштај потребан да би повратили вјеру у исконску доброту људског срца, а самим тим и да би се одрекли зла које их је тјерало на чињење неправде.

Вјероватно је најбитнији и најтрагичнији тренутак цијелог серијала Нарутово праштање Обиту – злом шинобију који је неколико година раније натјерао деветорепу лисицу Кураму да нападне Коноху и који је, самим тим, директно одговоран за смрт Нарутових родитеља и за сав презир с којим се Наруто као дијете суочавао. Тако Нарутов опроштај изазива покајање код једног од његових највећих непријатеља и уједно показује осталим шинобијима блиставији пут од освете – пут искупљења и сједињења.

Одани пријатељ

Мотив оданог пратиоца присутан је у неколико дјела хришћанске књижевности у Јапану, нарочито у романима Ендоа Шусакуа. Ту је сваки „одани пријатељ“ симбол Христа. Иако Масаши Кишимото, аутор Нарута, није хришћанин, сличан мотив отјеловљен је управо у Наруту, а испољен у Нарутовом односу са Сасукеом.

Може се рећи да Сасуке симболизује пало човјечанство, неспособно да се својим снагама избави из зачараног круга освете и крвопролића. Заслијепљен мржњом, пали човјек је спреман да прекине све добре односе, па чак и да упропасти сопствени живот да би остварио грешан циљ, нарочито освету. Управо то се десило Сасукеу. Чак и када се испостави да је Сасукеов брат Итаћи по наређењу сеоских старјешина побио све припаднике своје породице и клана осим Сасукеа, јер је клан Ућиха намјеравао да изазове крвави грађански рат у Конохи, у Сасукеу не долази до преумљења. Наиме, Итаћи је био суочен са трагичним избором: извршити своју моралну дужност према заједници и побити сопствену породицу да би се спасили животи многих, или издати село и бити одговоран за смрт невиних људи. Итаћи је изабрао тежи пут: извршио је наређење и побио сопствену породицу да би спасио друге људе, а затим је отишао у добровољно изгнанство, замоливши сеоске старјешине да се брину о његовом малом брату Сасукеу. Не могавши да опрости себи због убиства породице, Итаћи је свјесно навео Сасукеа да га мрзи и да га на крају убије, чиме би „правда“ била испуњена: Итаћи би био „праведно“ кажњен за своје недјело, а казну би „праведно“ извршио управо његов млађи брат.

Убивши Итаћија и убрзо сазнавши разлог због којег је Итаћи побио чланове породице и клана Ућиха, Сасуке је и даље неспособан да се истргне из канџи осветољубивости. Умјесто Итаћија, мета његове освете сада је постала Коноха, иако су руководиоци који су наредили убиство његовог клана већ одавно били мртви.

Као основна препрека у Сасукеовом плану да изврши другу освету опет се истакао Наруто. Истовремено желећи да од Сасукеа заштити свој народ и да самог Сасукеа врати на прави пут, Наруто покушава да свог пријатеља-ривала подсјети на чињеницу да су један другом једини и најбољи пријатељи. Међутим, осветољубиви Сасуке не прихвата Нарутову руку помирења и искупљења; он признаје да му је Наруто једини и најбољи пријатељ, али и да је то веза која га чини „слабијим“. Због тога Сасуке жели да уништи ту везу, без обзира на цијену усамљености и бесмисла.

Иако је Сасуке свјесно издао пријатељство и пожелио да то пријатељство уништи убиством пријатеља, Наруто не престаје да буде његов одани пратилац. Као глас савјести, Наруто самим својим постојањем подсјећа Сасукеа да постоји само један прави излаз из бескрајног тражења овоземаљске правде – опроштај и покајање.

У једној од посљедњих сцена серијала, Наруто и Сасуке након међусобне борбе леже рањени један поред другог. Тек у тренутку када ниједан није способан за даљу борбу, Сасуке почиње да схвата смисао Нарутове упорности. Почињући да вјерује у Нарутову искреност, Сасуке ипак не може да почне да вјерује самоме себи, па поставља питање: „Шта ако те опет издам?“ Наруто одговара: „Онда ћу те, једноставно, опет зауставити.“ С невјерицом гледајући у свог израњављеног пријатеља, Сасуке поново пита: „Како можеш да тако говориш?“ Наруто покушава да одговори, али одмах одустаје; у сцени се прећутно објашњава да пријатељство није нешто што се описује ријечима већ нешто што се осјећа искључиво срцем, па је зато свако објашњење сувишно. Тврдоглави праведник је несхватљивом пријатељском љубављу вратио палог човјека на прави пут.

Однос између Нарута и Сасукеа је одлична илустрација онога што Павле Флоренски теоријски описује у свом писму о пријатељству, у збирци Стуб и тврђава Истине. Пријатељ је други Ја, биће које на мистичан начин постаје саставни дио мог сопственог бића. Ако изгубим пријатеља, изгубио сам и дио себе. Флоренски у сљедећем писму описује љубомору, али не као морални промашај већ као природну реакцију повријеђене љубави: љубомора је тежња срца за поновним сједињењем са пријатељем. Тако су Наруто и Сасуке примјер хришћанске пријатељске или братске љубави, која подразумијева праштање, трпљење и борбу за постизање јединства. Тако дубоко схватање пријатељства, колико ми је познато, није својствено источњачком менталитету.

Духовни разговори са старцем Јањићијем (О лијечењу заноктице)

МЛАДИ МОНАХ: Добри мој старче, настаде пометња међу братијом због оног новог искушеника и светогрђа које учини.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Не знам о чему говориш.

МЛАДИ МОНАХ: Зар ниси чуо? Још јутрос га видјеше како узима новац из храма, а то му, како ми рекоше браћа, није први пут да се огријеши о светињу.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Промаче ми та вијест, али зашто ми је сад говориш?

МЛАДИ МОНАХ: Хоће братија да зна твоје мишљење о тој ствари: шта чинити са тим човјеком? Да ли да поступимо по закону или по милости?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Како бисте најприје поступили?

МЛАДИ МОНАХ: Ја бих поступио по милости, али опште добро тражи да поступимо по закону. Тако су многи од нас у недоумици, па се уздасмо у твој савјет.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Обрадова ме то што размишљате о општем добру. Само, молим те, објасни ми шта мислиш под тим општим добром?

МЛАДИ МОНАХ: Искушениково злодјело је ствар наше обитељи, а у нашу обитељ долазе многи и угледају се на нас. Како да будемо свјетлост свијету ако је међу нама човјек који скрнави светињу?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Дакле, оппште добро је углед наше обитељи?

МЛАДИ МОНАХ: Да, али не само то. Од угледа наше обитељи зависи и углед Цркве, али и углед Христа међу људима. То је опште добро о којем говорим.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Да ли то значи да ради Христа тог грешника треба да истјерамо из наше обитељи?

МЛАДИ МОНАХ: Звучи сурово, али мислим да је то најбоље и за нас и за њега.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Дозволи да ти поставим још једно питање. Да ли би ти нашег грешног искушеника прије упоредио са Јудом који је издао Христа или са Петром који се три пута одрече Господа?

МЛАДИ МОНАХ: Не могу одмах да ти одговорим. Петар се за свој гријех покајао и вратио се међу Апостоле, а Јуда је пао у очајање и објесио се.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: А зашто се објесио несретни Јуда?

МЛАДИ МОНАХ: Зато што је мислио да нема опроштаја за гријех који је учинио.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Има ли опроштаја за гријех нашег искушеника?

МЛАДИ МОНАХ: Сигурно да има, осим ако је учинио хулу против Духа Светога.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Много тешке ријечи изговараш. Шта је за тебе хула на Духа Светога?

МЛАДИ МОНАХ: Сваки гријех који је скрнављење светости Цркве Божије.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: А овај искушеник је, кажеш, оскрнавио светињу крађом новца из храма, па се због тога ради о хули на Духа Светога? Јесам ли добро схватио?

МЛАДИ МОНАХ: Да. Мислим да макар међу нама не треба да буде оних који чине таква дјела. Ми треба да будемо свјетлост свијету, а не тама свијету.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Право збориш. Међутим, има ли неки гори гријех од крађе новца? Мислиш ли да је, на примјер, убиство хришћанина зато што је хришћанин хула на Духа Светога?

МЛАДИ МОНАХ: Слажем се.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Шта ћемо онда са Светим Апостолом Павлом? Није ли он, прије него му се Господ јавио на путу ка Дамаску, прогонио хришћане и на муке их стављао управо зато што су били хришћани?

МЛАДИ МОНАХ: Јесте, тако нам свједочи Свето Писмо.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Онда је Светом Апостолу Павлу била опроштена хула на Духа Светога?

МЛАДИ МОНАХ: Не знам шта бих рекао. Нисам довољно мудар да износим суд о таквим стварима.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Како онда можеш бити сигуран да је управо то што је учинио грешни искушеник хула на Духа Светога?

МЛАДИ МОНАХ: Искрено, не могу бити сигуран.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Што значи да постоје изгледи да му макар Бог може тај гријех опростити, зар не?

МЛАДИ МОНАХ: Тако је.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: А зашто му не можемо опростити ми, његова братија?

МЛАДИ МОНАХ: Не кажем да му не можемо опростити већ кажем да ради општег добра Цркве такве људе треба удаљити од Олтара Јагњетовог.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Твоја брига за опште добро Цркве је вриједна сваке похвале. Драго ми је да ти је то стално на уму. Међутим, шта каже наш грешни искушеник, жели ли након крађе да и даље остане у нашој обитељи или жели да иде својим путем?

МЛАДИ МОНАХ: Он тврди да није учинио гријех и моли нас да га не истјерамо из манастира. Неки су се одмах сажалили, али је већина оних који сматрају да би и за њега и за нас било најбоље да га на вријеме одстранимо из обитељи.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: А ти који желе да га одстране, наравно, сматрају да то није само најбоље за њега и за нас већ и за опште добро, зар не?

МЛАДИ МОНАХ: Тако је.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Красно! Да сви тако бринемо о Цркви као та брижна браћа, Господа би људи славили у свим крајевима свијета! Међутим, имам још једно питање. Ако су Апостоли били братија, као и ми овдје, зар није било добро за углед Цркве да Петру, као ономе који се три пута одрекао, забране повратак у апостолски круг? Зар није његово одрицање показало кукавичлук међу онима који ће сједити на дванаест престола са Спаситељем?

МЛАДИ МОНАХ: Опет понављам, нисам мудар да доносим суд о тим стварима.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Вјеруј ми да јеси. Ево, да ти буде јасније, ко је писао књиге Новога Завјета?

МЛАДИ МОНАХ: Колико знам, писали су их Апостоли или њихови ученици.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Тако је. Зар онда није било мудрије, с обзиром на ваше размишљање о општем добру, да Апостоли, ако су већ дозволили Петру да се врати међу њих, прескоче детаљ о његовом одрицању када су писали свештена писма?

МЛАДИ МОНАХ: Не знам шта бих рекао. Мислим да се кроз Петров примјер сви грешници могу уздати у спасење кроз покајање, али не знам да ли се исти примјер може искористити у нашој ствари.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Хајде, онда, да видимо! Нису ли се и Петар и Јуда уједно и одрекли Христа и издали Христа?

МЛАДИ МОНАХ: Јуда је узео новац за своју издају, а Петар је чувао свој живот.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈА: Ти говориш о разлозима, а занимљиво је како си расположен да размишљаш о разлозима у случају гријеха једног Апостола, али не и у случају једног искушеника. Но, оставимо то за каснију расправу. Ако разлоге изоставимо, долазимо до тога да су и Петар и Јуда, заправо, издали Христа, зар не?

МЛАДИ МОНАХ: Ако ти тако кажеш. Ја се не усуђујем да судим Апостолу Петру.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Далеко смо од тога да му судимо. Не говорим о суду него о нечему другом. Реци ми, шта разликује Петра од Јуде?

МЛАДИ МОНАХ: Претпостављам да их разликује то што се Петар искрено покајао.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: И на основу тог покајања му је дозвољено да се врати у круг Апостола?

МЛАДИ МОНАХ: Да.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Реци ми сада, потрудисте ли се да сазнате да ли се наш грешни искушеник каје за то што је учинио?

МЛАДИ МОНАХ: Не бих рекао. Пориче да је учинио гријех, а чим пориче – настоји да га сакрије. Нема ту кајања.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Твоје мишљење би било сасвим исправно када би покајање било нешто лако, али знамо и ја и ти да покајање значи потпуну промјену човјека. То је нешто што траје, а не нешто што се дешава тек тако. Још нисам упознао човјека који ће у једном тренутку учинити гријех и већ у сљедећем пролити покајничке сузе.

МЛАДИ МОНАХ: Добро, старче. Дакле, твој суд је да искушеника треба да задржимо и да чекамо да се покаје?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Не износим ја никакав суд. Само се питам: када тачно одлучисте да боголиког човјека поставите испод некаквог угледа који називате општим добром? Шта је жеља за угледом до жеља једних људи да их други људи сматрају сличнима Богу, а исти су пред правим Богом и једни и други? Када одлучисте да се Црква гради истјеривањем и проклињањем грешника а не навођењем грешника на покајање?

МЛАДИ МОНАХ: Гријешиш, старче. Нико од нас тако не мисли.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Гријешиш ти, драги брате, а то ми је много тешко. У вашој мисли постоји сукоб између онога што знате да треба да буде и онога што вам је дато као несавршена стварност, па хоћете да удовољите и једном и другом. На крају се, заправо, сами осуђујете на несавршеност овосвјетског јер не знате како да лијечите гријех. Ако бих морао да нађем слику којом бих објаснио ваше дјело, онда бих рекао да се можете упоредити са љекарима који ће човјеку одсјећи руку због заноктице.

МЛАДИ МОНАХ: Сада ти изговараш тешке ријечи, старче.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Знам и жао ми је због тога. Жао ми је и што видим да међу вама нема ни човјекољубља ни братољубља, а без тога нема ни богољубља. Човјек је човјек и увијек ће да гријеши. Само га Христос може ослободити болести гријеха, а ми смо у свему томе као помоћно особље које ће Љекару додати овај или онај лијек, овај или онај љекарски инструмент, да би лијечење текло што брже и да би било што ефикасније. Ми смо такође они који ће болесника обићи и током дана и током ноћи и питати га како се осјећа, покушаћемо да га радосним обећањем исцјељења разонодимо, а даваћемо му и оне лијекове које је Љекар прописао, водећи рачуна да не направимо грешку због које ће се болест погоршати. Шта ми, пак, чинимо? Иако је Љекар установио о каквој се болести ради и одредио начин лијечења, ми умишљамо да знамо боље од Љекара, али се врло брзо суочавамо са нешим незнањем и страхом. Када нас савлада тај страх, умјесто да потражимо помоћ Љекара, ми избацујемо из болнице болесника и мислимо да тиме чувамо углед болнице – како би, Боже мили, углед наше болнице могао поднијети то што неко није у њој излијечен? Ево, по свијету у најугледнијим болницама људи понекад не налазе исцјељење. Зар то што неко, на примјер, не послуша љекаре и занемари уношење лијекова значи да је сама болница изгубила углед? Зар то што несавршени љекари некога не успију излијечити значи да неизљечиве случајеве морамо тјерати из болнице? Сада замисли најбољу Болницу на свијету коју је основао Љекар који зна лијекове за све и једну болест. За разлику од ових болница које сам поменуо, овдје нема изгледа да болесник умре од болести или због несавршености Љекара, али само ако се и болесник и помоћно особље придржавају правила терапије коју је прописао Љекар. Да ли би било разумно из те Болнице тјерати болеснике?

МЛАДИ МОНАХ: Наравно да не би било разумно. Међутим, овај наш болесник спрема се да буде, како ти рече, помоћно особље у тој Болници. Зар за помоћнике не треба да важе строжији критеријуми?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Наравно, али тај критеријум се изражава кроз двије ријечи: човјекољубље и богољубље. Опет, може и кроз једну, а то је љубав. Уосталом, говоримо о Болници у којој је истински здрав само Љекар. Љекар лијечи и нас који му помажемо јер и ми првобитно дођосмо у Болницу као болесници а не као здрави. Увиђаш ли, млади брате, било какав смисао у овоме што говорим?

МЛАДИ МОНАХ: Увиђам, старче.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Онда иди и објасни братији како да излијече заноктицу.

Духовни разговори са старцем Јањићијем (О освети)

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Дође ми данас, пријатељи, један љутит човјек. Удесила га људска злоба па хоће да тражи правду. Затражи од мене савјет, али не знадох у том трену шта да му одговорим. Зато Богу захваљујем што ме ви посјетисте да бисте ми помогли у овом случају – шта да кажем том повријеђеном човјеку ако и сутра дође да од мене тражи излаз из своје недаће?

ЉЕКАР: Каква га је тачно несрећа задесила?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Зар је битно, пријатељу? Ако неко свјесно гријеши, онда сигурно можемо рећи да је он, или његов кум, слагао на Крштењу кад је рекао да се одриче сатане и свих чинова његових. Мржња је сатанска, чак је гора од оних простачких мрмљања на сатанистичким службама. То чине људи жељни пажње, а мржњу осјећају и врше они који су жељни људске муке. Реците ми, пријатељи, шта је горе: умишљати да служиш сатани мрмљајући у мрачним просторијама неразумљиве ријечи или својом мржњом штетити другима? Шта од тога двога човјека чини сличнијим сатани?

ЉЕКАР: Обоје је лоше, али мислим да си у праву када кажеш да је опонашање сатане мржњом горе.

АДВОКАТ: Али само ако једно може ићи без другога.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Можда може, можда не може. Не служим сатани па не знам, а и нећу да знам. Сложићете се са мном, дакле, да је горе истински наликовати сатани по мржњи коју осјећамо и у дјело спроводимо?

ЉЕКАР: Слажемо се.

АДВОКАТ: Мислим да си у праву, старче.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Зашто је онда битно каква га је тачно несрећа погодила ако јој је коријен исти? Ево љекара међу нама, па нека каже зборим ли истину кад кажем: ако нас од зубобоље заболи читава глава, нећемо отварати лобању и лијечити мозак већ ћемо лијечити или извадити покварени зуб. Говорим ли право, пријатељу?

ЉЕКАР: Право говориш, старче.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Зато мислим да и у случају овог повријеђеног човјека треба да лијечимо узрок његове несреће а не да водимо јалове расправе о ономе што нас нигдје неће одвести.

АДВОКАТ: А узрок мора бити човјек који га је повриједио, тачније злоба или мржња у том човјеку. Повријеђени ће правду добити када његов злотвор претрпи заслужену казну.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Тачно је то, али у овом свијету, пријатељу.

АДВОКАТ: А зашто не би било тачно и у оном свијету, старче?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Може ли се вама правницима десити да погријешите?

АДВОКАТ: Људи смо. Наравно да гријешимо.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: А може ли се десити грешка у правди Божијој?

АДВОКАТ: Сигурно да не може. Бог све види и све зна.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Није ли онда боље да коначну правду препустимо у Божије руке?

АДВОКАТ: Боље је, али ако допустимо да у овом садашњем свијету људи некажњено чине зло – гдје би био крај људској несрећи?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Тако је. Бог је дао власт властодршцима да зло не би разорило људски род. Шта властодршци, пак, могу учинити ако је неки злотвор убио дијете?

АДВОКАТ: Властодржац ће осудити злочинца и казнити га како и приличи.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Хоће ли тако правда бити задовољена?

АДВОКАТ: Мислим да хоће, макар дјелимично.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: А коме иде задовољење од те правде? Иде ли убијеном дјетету? Хоће ли оно имати неке овоземаљске користи од осуде злочинца?

АДВОКАТ: Неће.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: А шта је са ожалошћеном мајком? Хоће ли то задовољење правде њој вратити дијете?

АДВОКАТ: Неће.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Шта је онда са осуђеним злочинцем? Хоће ли њему бити олакшање то што је, рецимо, осуђен да четрдесет година проведе у тамници?

АДВОКАТ: Не мислим да ће се он осјећати лакше.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Ко ће онда осјетити да је правда задовољена?

АДВОКАТ: Читаво друштво. Сви ће знати да такав гнусан злочин не може проћи некажњено.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Дакле, њима ће бити лакше зато што знају да ће, не дај Боже, неко ко убије њихово дијете бити осуђен и затворен?

АДВОКАТ: Када тако питаш, ни мени више није јасно коме ће бити лакше од овоземаљске правде. Зашто право и закони постоје?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Вјероватно да би се какав-такав ред могао очувати међу људима. Узмимо да ће се девет од десет потенцијалних убица уплашити од законске казне, али опет остаје један у десет који ће се заиста латити мача. У том случају, овоземаљска правда може само да казни, али не може да лијечи нити да задовољи било кога, макар у правом смислу те ријечи.

ЉЕКАР: Шта хоћеш да кажеш, старче? Да том твом повријеђеном човјеку нема помоћи до Страшнога суда?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Вјероватно има. Зато и тражим помоћ од вас двојице. Повријеђени човјек осјећа тегобу и, како рекох, жели правду. Међутим, установисмо да овоземаљска правда не пружа истинско олакшање.

ЉЕКАР: Злочинац бива осуђен да би повријеђеноме било лакше. Задовољење правде се дешава када повријеђени види свог злотвора у оковима и зна да ће свако ко га повриједи бити кажњен на исти начин.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: То што говориш има смисла, али зар повријеђени, у том случају, не постаје и сам сличан свом злотвору?

ЉЕКАР: Како? Повријеђени није учинио ништа лоше.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Тако што је злотвор, ако је свјесно нашкодио некоме, то учинио да би удовољио прохтјевима своје мржње, а за мржњу рекосмо да је сатанска. Сада повријеђени, радујући се несрећи свог злотвора, бива сретан што овај пати. Дакле, и у повријеђеноме се родила мржња зато што је био жртва мржње другог човјека и онда, када првобитног злотвора осуде, осјећа задовољење прохтјева сопствене мржње, исто као што је злотвор задовољио своју мржњу шкодећи њему.

ЉЕКАР: Али мржња у повријеђеноме је оправдана. Он не мрзи без разлога.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Можда ни злотвор није мрзио без разлога.

АДВОКАТ: Ако ћемо тако размишљати, онда ћемо оправдати све злочинце.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Управо тако. Међутим, правда није задовољење прохтјева моје или твоје мржње. Правда мора да буде плод доброте, а не плод злобе. У супротном, оно што је правда за једног биће неправда за другог, а једна ствар не може да буде и црна и бијела у исто вријеме.

ЉЕКАР: Како то избјећи?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Што дуже разговарамо, све ми се више чини да узрок патње оног повријеђеног није толико у злотвору колико је у њему самом.

АДВОКАТ: Како то мислиш?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Рекли смо да је мржња дјело сатане. Шта нам говори наша вјера хришћанска, шта је први гријех?

ЉЕКАР: Гордост. Сатана се погордио и због тога је отпао од Бога.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Та гордост је темељ и за мржњу који осјећа злотвор и за повријеђеност оштећеног, а нарочито жеља за правдом коју повријеђени осјећа. Иста замка стоји на путу обојице.

АДВОКАТ: Како је то могуће?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Погледајте, пријатељи, како гордост чини да имамо високо мишљење о себи. Нико од нас тројице није на челу државе, али свако од нас сматра да би државу боље водио од овог или оног властодршца. Тако помишљамо да смо ми способнији за посао који обавља властодржац и почињемо да га презиремо. На крају ће нам и његова слика на плакатима уочи избора постати мрска и гадићемо се његовог лика.

АДВОКАТ: Истина. Свако од нас многе људе критикује и понижава их, а можда бисмо њихов посао радили стотину пута горе од њих.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Управо тако. Замјерамо другима за њихову грешност и несавршеност, а при том лицемјерно не спомињемо сопствену ништавност. Из гордости се рађају злоба и мржња. Ако због своје гордости замрзим сусједа, та мржња ће једног дана узроковати да сусједу учиним неправду. Међутим, шта ако сам ја тај сусјед, а такође сам горд и имам високо мишљење о себи? Нећу ли у том случају осјетити потребу да повреду моје гордости осветим повредом туђе гордости?

ЉЕКАР: Увијек тако бива.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Шта ће бити након што осјетим порив сопствене гордости да учиним сатанско дјело мржње према мом злотвору? Ако сам снажнији од њега на овај или онај начин, потражићу задовољење мог облика правде тако што ћу му се лично осветити. Ако нисам снажнији од њега ни на овај ни на онај начин, потражићу задовољење мог облика правде преко других људи који су моћнији од мог злотвора. Зар гордост, која је и у мени и у мом злотвору произвела мржњу, не рађа исти плод код обојице?

АДВОКАТ: Сигуран сам да рађа исти плод.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: У том тренутку ћу заборавити да је коначна правда у Божијим а не у мојим рукама. Немајући спасоносно стрпљење, пожурићу да прије Бога учиним оно што мислим да је праведно, мислећи да сам управо ја инструмент којим ће Бог извршити моју освету. Бог и правда ће ми бити само изговори, а заправо ћу чинити зло.

ЉЕКАР: Али људи кажу да Божију правду чекају предуго, ако је уопште и дочекају.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: То говоре људи који мисле да је њихова правда иста као и Божија правда, а заборављају да Бог није осветник већ Утјешитељ. Сви смо Божија дјеца и Бог нас све васпитава – мудрост је препознати Божије васпитање у животу који живимо. Често се деси да људи претрпе људску злобу без очигледног разлога, па сматрају да ће Божију педагогију лично спровести осветом, али тако се сами издвајају из васпитног оквира који је Бог за њих смислио. Трчимо да прије Бога учинимо оно што замислимо да би Бог учинио, а немамо никакав гарант да би Бог заиста тако поступио.

АДВОКАТ: Како онда треба да поступимо?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Како малоприје рекох, болести треба наћи узрок и ту је лијечити. Разлог моје жеље за осветом не лежи у туђој већ у мојој гордости. Најприје треба да се сјетим кога и чега сам се одрекао на Крштењу и да престанем лагати и људе и Бога да сам на страни добра. Нисам добар ако хоћу да учиним зло. Штавише, тада сам прави сатаниста, поклоник поганог духа злобе. Треба да истински повјерујем да ће Бог све удесити како треба, а до тада – моје је да се молим за Царство небеско и да трпим људску злобу, ако већ не могу да је потпуно игноришем.

ЉЕКАР: Шта ћеш, дакле, рећи том повријеђеном човјеку кад ти сутра дође и затражи савјет? Шта ћеш му рећи када те пита како да дође до правде?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Вјероватно ћу га посавјетовати да демона мржње из себе протјера молитвом и покајним сузама. Мора да има не само вјеру већ и повјерење у Бога.

АДВОКАТ: А шта ако те не послуша? Шта ако помисли да је заиста он мач у рукама Божијим?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Подсјетићу га на безбројне такве мачеве кроз историју. Ниједан од тих мачева није изливен у рају већ у паклу. Најгори је онај демон који се људима јавља као анђео, најчешће као анђео освете.

ЉЕКАР: Како препознати таквог демона, ако већ има толики утицај на људе?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Нема он толики утицај на људе зато што се мудро скрива већ зато што људи сами желе да повјерују у његову лаж. Какав би то био анђео који би од Бога добио задатак да се свети и да суди прије суда?

ЉЕКАР: Старче, у тај облик правде који описујеш можеш увјерити само оне који чврсто вјерују у Бога.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Зар се може меко вјеровати у Бога? Ако вјерујеш – онда ти демон који се лажно представља као анђео освете не може ни прићи. Дајмо шансу Богу да буде педагог. Сви смо ми још увијек мала дјеца која имају много тога да науче, а ко може бити бољи Учитељ од Господа?

Праведник (или О спасењу)

ПРАВЕДНИК: Драги брате хришћанине, не спорим да си добар и поштен, али спорим да је твој доживљај Христа тачан.

ГРЕШНИК: Због чега, брате хришћанине? Којим ли те мојим поступком или којим ријечима натјерах да помислиш да не вјерујемо у истог Христа?

ПРАВЕДНИК: Не кажем да не вјерујемо у истог Христа већ да га доживљавамо на различите начине.

ГРЕШНИК: Како?

ПРАВЕДНИК: Не рече ли малоприје да је спасење доступно свима, а не само хришћанима?

ГРЕШНИК: Не, драги брате. Рекао сам да ми одговор на то питање остаје непознат.

ПРАВЕДНИК: То је, у суштини, исто. Ако ниси утврђен у вјери да је Црква једина лађа спасења, онда Христос постаје бесмислица.

ГРЕШНИК: Дакле, ти се не задовољаваш мојим незнањем?

ПРАВЕДНИК: Нема ту шта да се не зна. Једна је истина и она нам је позната.

ГРЕШНИК: Када тако поставиш оптужбу, чини се да нема друге осим да се усагласим с тобом, да не бих како испао јеретик.

ПРАВЕДНИК: Што чиним – чиним за твоју добробит.

ГРЕШНИК: И захвалан сам ти на томе. Међутим, да ли ми дозвољаваш да о томе додатно расправимо?

ПРАВЕДНИК: О чему конкретно?

ГРЕШНИК: Најприје о ономе што си прво рекао: да Христа доживљавамо на различите начине.

ПРАВЕДНИК: Не бјежим од расправе.

ГРЕШНИК: Онда, добро! Ко је за тебе Христос?

ПРАВЕДНИК: Христос је за мене, као и за све вјерујуће и правовјерне хришћане, Бог Син, Онај Који се Оваплотио нас ради и ради нашега спасења, страдао и био погребен, па и васкрсао ради нашег васкрсења, сјео с десне стране Оцу по Вазнесењу да би и ми могли ступити у вјечни живот Свете Тројице.

ГРЕШНИК: Лијепо си рекао и ја сам сагласан с тобом. Међутим, то није било моје питање. Ако ће ти бити лакше, поставићу га на други начин: када би било шта од ствари познатих људима могао ставити уз Христа као нешто што Га најбоље описује, шта би то било?

ПРАВЕДНИК: Од ствари не бих могао са Христом упоредити ништа јер су ствари створене, а Христос је нестворени Бог.

ГРЕШНИК: Знаш добро шта те питам; нећемо цјепидлачити и расправљати о овим или оним терминима.

ПРАВЕДНИК: То је за тебе можда небитно, али за мене је битно. Краткоће ради, одговорићу ти: за мене је Христа најбоље описати као љубав.

ГРЕШНИК: Али, свакако, не ову тварну, пролазну љубав, већ као вјечну, безгрешну, савршену и непролазну љубав, зар не?

ПРАВЕДНИК: Наравно.

ГРЕШНИК: У чему ти видиш ту љубав?

ПРАВЕДНИК: У свему ономе што сам малоприје поменуо и у још много чему.

ГРЕШНИК: Не рекосмо ли да је Христова љубав безгранична?

ПРАВЕДНИК: Мислим да то можемо рећи.

ГРЕШНИК: Ако је, дакле, безгранична, бесмислено би било постављати јој границе, будући да тиме противрјечимо сами себи?

ПРАВЕДНИК: Да.

ГРЕШНИК: Није ли због безграничности Божије љубави спасење доступно свима?

ПРАВЕДНИК: Да, сви су позвани на спасење, али само уколико то они хоће.

ГРЕШНИК: Шта онда: да ли постоји бар мала могућност да ће Бог, поред милиона или милијарди хришћана, покушати да прогура у Царство Небеско бар једног, рецимо, будисту који се животом показао као хришћанин?

ПРАВЕДНИК: Како може бити хришћанин неко ко не вјерује у Христа? Како би се он могао спасити?

ГРЕШНИК: Дозвољаваш ли ми дигресију?

ПРАВЕДНИК: Само ако није предуга.

ГРЕШНИК: Надам се да неће бити, јер не зависи само од мене. Реци ми, дакле, шта мислиш о чедоморству? Да ли је абортус по вољи Богу или није?

ПРАВЕДНИК: Наравно да није.

ГРЕШНИК: Зашто?

ПРАВЕДНИК: Зато што се абортусом убија човјек, без обзира да ли је рођен или није. То је душа жива, била она рођена или тек чекала рођење.

ГРЕШНИК: Шта ћемо, онда, са дјететом које мајка убије док је оно још у утроби? Да ли је њему доступно спасење?

ПРАВЕДНИК: Такво дијете је убијено на правди Бога; за њега постоји спасење.

ГРЕШНИК: Како? Зар је оно хришћанин, иако није још ни рођено, па тако ни крштено?

ПРАВЕДНИК: Видим ка чему идеш. Не може се говорити да су нерођено дијете и тај твој одрасли будиста једно те исто. То дијете није ни имало прилику да се својевољно укаља гријехом, док овај јесте.

ГРЕШНИК: Свакако, али не спориш да иста Љубав која чини, по твом схватању, уступак у случају убијеног дјетета, љуби и оног будисту?

ПРАВЕДНИК: Како бих спорио? Та, нема више богова већ је само Један Бог и Он љуби све.

ГРЕШНИК: И ја се слажем с тобом. Међутим, реци ми ово: не правиш ли ти, дозволивши Божијој љубави уступак у случају оног дјетета, покушај да исту љубав ограничиш у случају оног будисте?

ПРАВЕДНИК: Не покушавам нешто такво, не дао Господ.

ГРЕШНИК: Али тврдиш да знаш да ће се оно дијете спасити?

ПРАВЕДНИК: Не толико да знам колико да вјерујем.

ГРЕШНИК: Однос знања и вјере је већ посебна тема. Ако већ вјерујеш да за убијено дијете има спасења, то значи да не вјерујеш да у случају будисте има спасења?

ПРАВЕДНИК: Не, не вјерујем. Још једном понављам, Црква је једина лађа спасења, а ако она то није, онда ни Христос није једини спаситељ. По теби, спаситељ је и Буда.

ГРЕШНИК: Не говорим нити вјерујем тако. Говорим само да овај једини Спаситељ за којег знамо, а то је Господ Христос, има силу и власт да спаси кога хоће, чак и некога ко није хришћанин.

ПРАВЕДНИК: Да ли, онда, за тебе паганство и расколи не значе ништа? Мислиш ли да се могу спасити и они у јересима и они који су се одвојили од Цркве, тиме ранивши Тијело Христово?

ГРЕШНИК: Не тврдим ништа; само признајем да су ми неке ствари непознате.

ПРАВЕДНИК: Сада ми већ звучиш као озбиљан јеретик. Да ниси можда и екумениста?

ГРЕШНИК: Не бих пристао да се добровољно ухватим у ту замку. Нисам екумениста, али не из истих разлога из којих то ниси ти.

ПРАВЕДНИК: Који су то моји разлози?

ГРЕШНИК: О томе сигурно ти можеш боље говорити него ја. Могу ти укратко рећи само моје разлоге.

ПРАВЕДНИК: Реци их, онда, па да видимо да ли мислимо исто.

ГРЕШНИК: Нисам екумениста зато што ме екуменизам не занима.

ПРАВЕДНИК: За тебе је екуменизам нешто небитно?

ГРЕШНИК: Да, с обзиром на много битнијих ствари, мислим да екуменизам изгледа небитан.

ПРАВЕДНИК: Не мислиш да је екуменизам јерес?

ГРЕШНИК: Дивим се твом знању и самопоуздању, као и способности да из тог знања лако извучеш закључке ко је јеретик а ко није, али ја то знање немам. Због тога покушавам остати искрен и рећи да не знам оно што не знам.

ПРАВЕДНИК: Екуменизам је свејерес.

ГРЕШНИК: Могуће. Једноставно, не занимају нас исте ствари, а мислим да екуменизам није ствар о којој сви морају да имају мишљење; гле, ено људи, живе и умиру као хришћани, а да се уопште не изјашњавају о екуменизму.

ПРАВЕДНИК: То је због тога што не знају о чему се ради.

ГРЕШНИК: Не би ли сви морали да се изјасне о екуменизму да је он толико битан и не би ли сви морали да чују за тај покрет и његове идеје, кад већ од његовог прихватања или неприхватања зависи спасење?

ПРАВЕДНИК: Није нас мало који мислимо да је екуменизам јерес.

ГРЕШНИК: Да, али је много више оних који се тиме уопште не баве већ гледају како да нахране породицу, како да лијече старе родитеље и како да остану поштени у овом свијету. Уосталом, основно занимање круга људи у којем се ти крећеш не мора бити основна брига свих људи на планети.

ПРАВЕДНИК: Сада намјерно поричеш битност екуменизма.

ГРЕШНИК: Не поричем већ просто тврдим да имам право да се о томе не изјасним, нешто због незнања, а нешто и због ствари који ми се чине битнијим. Ту је и примјеса страха од раскола, јер не видим никога другог да се одваја од наше Цркве из каквих других разлога осим због тог екуменизма.

ПРАВЕДНИК: Није ли то за тебе довољан знак да се о томе мораш изјаснити?

ГРЕШНИК: Не. Мени је довољан Христос и браћа сабрана у једној Евхаристији кроз једну вјеру у истог Христа. Битно ми је да се изјасним о Христу, а не о том екуменизму.

ПРАВЕДНИК: Свеједно, ја мислим да је то битно питање данашњег хришћанског живота.

ГРЕШНИК: Заиста? Зар нема битнијих питања?

ПРАВЕДНИК: Којих?

ГРЕШНИК: Сада се и ти намјерно правиш неук, а посједујеш велику мудрост, чак толику да можеш бити судија у правовјерју. Ако хоћеш, навешћу ти само неколико питања која мене море: како нахранити сиромашне, како сачувати животе хришћана у околним земљама које мом и твом народу не мисле добро, како нашем народу вратити хришћански, светосавски дух, како чинити добро, као и још много тога. Некако ми се ова питања чине битнијим од екуменизма.

ПРАВЕДНИК: Ја не спорим да су то битна питања.

ГРЕШНИК: Али ја не видим да неко због ових проблема прави раскол.

ПРАВЕДНИК: Велико је питање која је страна у расколу.

ГРЕШНИК: Видиш, мени ни то питање није баш толико велико, али ћу се суздржати од одговора. Битно ми је да си рекао то „која страна“.

ПРАВЕДНИК: Зашто ти је то битно?

ГРЕШНИК: Због теме којом смо почели овај наш разговор: коме је спасење доступно и коме није.

ПРАВЕДНИК: Не разумијем.

ГРЕШНИК: Дозволи, онда, још једно питање: ко је вршилац спасења, која страна?

ПРАВЕДНИК: Па, ваљда Бог, осим ако и на то немаш примједбу.

ГРЕШНИК: Према томе, много би прецизније било говорити „Бог је спасио Милана“ него „Милан се спасио“, зар не?

ПРАВЕДНИК: Да, али спасења нема без људског пристанка и без људске сарадње са Богом у процесу спасења.

ГРЕШНИК: Одлично речено. Утврдили смо, дакле, да не можемо говорити „хришћани се могу спасити“ и да притом полажемо право на прецизност. Исправно би било „хришћане спасава Бог“ или, још прецизније, „хришћани живе праведно и Бог их спасава уз њихову слободну одлуку да буду спашени“, зар не?

ПРАВЕДНИК: Слажем се.

ГРЕШНИК: Шта је кључно у претходној реченици?

ПРАВЕДНИК: Кључан је, по мом мишљењу, добар однос између Бога и хришћанина, јер без доброг односа који се постиже свим добрим стварима које прописује Јеванђеље, нема могућности спасења.

ГРЕШНИК: Одлично. Дакле, спасење није загарантовано само тиме што је неко хришћанин, већ он мора бити и, тако рећи, добар хришћанин?

ПРАВЕДНИК: Свакако.

ГРЕШНИК: А добрим хришћанином га чини вршење заповијести Божијих?

ПРАВЕДНИК: Између осталог, јер заповијести су само први степен ка Богу.

ГРЕШНИК: А да ли и у другим вјерама постоје заповијести које су истовјетне као оне које ми имамо у Светом Јеванђељу?

ПРАВЕДНИК: На које вјере мислиш? Ако мислиш на ислам, у њему има добрих заповијести, али муслимани не вјерују да је Христос Бог.

ГРЕШНИК: Не мислим на ислам, већ хајде да се вратимо на оног нашег будисту.

ПРАВЕДНИК: Онога којем ја одричем спасење, а ти му дозвољаваш спасење?

ГРЕШНИК: Не, него онога за којега си ти рекао да се не може спасити, а за којега сам ја рекао да не знам да ли му је спасење доступно.

ПРАВЕДНИК: Шта са њим?

ГРЕШНИК: Не знаш ли да у будизму постоји много заповијести које су скоро исте као библијске?

ПРАВЕДНИК: Па шта онда? Хоћеш рећи да се могу спасити хришћани и будисти?

ГРЕШНИК: Не, него да у многим религијама, нарочито у оним које су настале прије Христа, постоји пар добрих путоказа, а под путоказима мислим на заповијести које човјека усмјеравају ка добру и одвлаче га од зла.

ПРАВЕДНИК: То не значи ништа. Све паганске религије су настале под демонским утицајем.

ГРЕШНИК: Занимљива тврдња, али никад потпуно доказана. Могуће је да су демони ту уплели своје прсте, као што су их уплели и у вјеру старих Израиљаца, искварили је небројено пута и онда је Бог слао пророке да опомињу Његов народ да се врати добру.

ПРАВЕДНИК: Хоћеш рећи да је Бог послао Буду или Конфуција?

ГРЕШНИК: Не знам да ли их је Бог послао, али знам да Свети Апостол Павле говори да и пагани чине добро сходно ономе што је Бог уписао на срцима њиховим, мислећи на такозвани природни морални закон којим људи могу бар у извјесној мјери схватити шта је добро и шта је зло.

ПРАВЕДНИК: Шта с тим?

ГРЕШНИК: Много је једноставније рећи да су све клице добра у тим старим религијама изникле из закона у срцима људским који помиње Апостол.

ПРАВЕДНИК: Али ту сигурно има и демонског утицаја.

ГРЕШНИК: Сасвим сигурно, као и међу нама двојицом када се свађамо, јер демон не тјера људе на добро него на зло. Сложили смо се, дакле, да Апостол говори о закону који је Бог исписао у срцима људи?

ПРАВЕДНИК: Не противим се Светом Апостолу Павлу.

ГРЕШНИК: Сложили смо се и да демон не нагони на добро него на зло?

ПРАВЕДНИК: То бар сви знају.

ГРЕШНИК: А сложили смо се и да у тим религијама, рецимо баш у будизму, постоје заповијести које су скоро исте као библијске?

ПРАВЕДНИК: Да, ако ти тако кажеш.

ГРЕШНИК: А библијске заповијести су Божије?

ПРАВЕДНИК: Да.

ГРЕШНИК: И? Тврдимо ли можда да демон заповиједа исто што заповиједа Бог?

ПРАВЕДНИК: То би било сулудо.

ГРЕШНИК: Шта онда? Зар демон има неке користи од подстицања нехришћана да чине добро?

ПРАВЕДНИК: Наравно да нема. Међутим, није исто добро које учини хришћанин као добро које учини нехришћанин. Хришћанин чини добро у сарадњи са Богом, док нехришћанин чини добро своје славе ради.

ГРЕШНИК: Али ипак чини добро?

ПРАВЕДНИК: Може се рећи.

ГРЕШНИК: А може се рећи и да, на примјер, принцип несебичности у том будизму подстиче будисту да чини добро не своје славе ради него самог добра ради?

ПРАВЕДНИК: Није ми познато да они имају принцип несебичности.

ГРЕШНИК: Ја то сасвим случајно знам, па не морам да се склањам иза зида сопственог незнања, бар у овом питању. Шта ћемо рећи, да ли неки будиста који чини добро уз принцип несебичности, чинећи, дакле, добро ради самога добра, чини и нешто што је Богу мило, ако тим учињеним добром нахрани сиромаха или некоме спаси живот?

ПРАВЕДНИК: Вјероватно је Богу мило то његово дјело.

ГРЕШНИК: И ја тако мислим. Не видим зашто би Богу било мрско да незнабошци чине милостињу или томе слично. То би, ваљда, могло бити и свједочанство наше вјере да су сви људи боголики и да су по својој природи добри.

ПРАВЕДНИК: Могло би.

ГРЕШНИК: Да ли је, дакле, овај будиста учинио добро или није? Не мора чак бити ни будиста, нека буде који год ти незнабожац падне на памет.

ПРАВЕДНИК: Учинио је добро. Али, опет, његово добро дјело је само његово, док је добро дјело хришћанина и његово и Божије.

ГРЕШНИК: Али је и овај наш будиста учинио онолико добро колико је то њему, у трагичном стању одвојености од Христа, могуће?

ПРАВЕДНИК: Вјероватно јесте, мада то не значи да ће бити спасен. Ако је неко само и чуо за Христа, неће имати оправдања пред Богом у Дан Суда ако није постао хришћанин.

ГРЕШНИК: Постоји и та теорија. Хајде, онда, да додамо овом нашем будисти још неколико црта. Замисли да је он човјек који воли добро и који чини добро, а никада није чуо за Христа.

ПРАВЕДНИК: То је мало вјероватно. Данас су, мислим, сви на свијету чули за Христа.

ГРЕШНИК: У реду. Нека је наш будиста чуо за Христа, па нека се чак и заинтересовао за Његову науку. Међутим, замислимо да нигдје близу њега нема хришћанског свештеника који би му проповиједао и који би га крстио. Замислимо и да је тешко болестан, па не може да превали дуг пут до најближег хришћанског свештеника. Једноставно, замислимо да не постоји никакав начин на који би он могао доћи до Јеванђеља и повјеровати.

ПРАВЕДНИК: Добро, замислили смо. Шта онда?

ГРЕШНИК: Тврдиш ли и даље да му спасње никако није могуће?

ПРАВЕДНИК: Тврдим само да је тужно што још у свијету има крајева гдје нису стигли православни мисионари.

ГРЕШНИК: Заиста, то је тужно. Међутим, ниси ми одговорио на питање.

ПРАВЕДНИК: Ја и даље тврдим да би спасење незнабожаца и свих људи који не прихватају Христа обесмислило самог Христа.

ГРЕШНИК: Није ли тај твој Христос превише слаб и ништаван кад га спасење овог нашег незнатног будисте може обесмислити?

ПРАВЕДНИК: Како можеш тако говорити о Христу?

ГРЕШНИК: Сада се враћам на оно што си рекао на почетку: не говорим ја ово за Христа него за твоје схватање Христа, драги брате. Ако ће ти бити лакше, другачије ћу те питати: није ли твоја вјера у Христа превише слаба и условљена страхом од непознатог, па би теби спасење нашег будисте толико пољуљало вјеру у Њега да би Га чак и обесмислило?

ПРАВЕДНИК: То није тачно. Моја вјера у Христа је чврста.

ГРЕШНИК: Нека буде, али ипак настојиш да ограничиш Христа на твој сопствени свјетоназор. Ниси ли ти чак и прије Христа пресудио том будисти, па си чак запријетио Христу да ће постати бесмислен ако га спаси?

ПРАВЕДНИК: Тако си ме можда ти схватио, али ја то нисам рекао.

ГРЕШНИК: Ја само закључујем из твојих ставова. Слушајући од тебе о Христу, ја не видим Христа него тебе, не осјећам Његову љубав него твоју строгост, не гледам у вјечно Цартво Божије него у твој клуб изабраних по твом сопственом нахођењу.

ПРАВЕДНИК: Шта тиме хоћеш рећи?

ГРЕШНИК: Хоћу рећи да правиш идола.

ПРАВЕДНИК: Заиста? А какво је твоје схватање Христа, премудри брате?

ГРЕШНИК: Такво да схватам да Га моја људска перцепција не може условити да чини онако како ја желим. Није ли Он Бог? Није ли Његов суд изнад нашег? Не познаје ли Он боље људска срца од мене и тебе?

ПРАВЕДНИК: Да твој Христос можда није превише либералан и у складу са савременим принципима толеранције и томе слично?

ГРЕШНИК: Не. Наш, а не искључиво мој, Христос је Онај који је учинио нешто незамисливо, чак неприхватљиво у умовима „правовјерних“ у Јудеји Његовог времена. Због тога су га и одбацили и презрели, а ми га прихватили радосни што се показало да Бог није немилосрдни Хад или громовити и похотни Зевс, већ Бог који је несврсисходна и безгранична Љубав. Либералност и толеранција су људске измишљотине, а Христова љубав није.

ПРАВЕДНИК: Шта онда говориш? Да ће Бог спасити све?

ГРЕШНИК: Не мислим нити вјерујем да ће сви бити спасени. Само мислим да међу спасенима може бити и оних због којих ће умишљени праведници роптати у паклу.

ПРАВЕДНИК: Дакле, спасиће бар тог твог будисту?

ГРЕШНИК: Не знам. У томе и јесте смисао наше расправе: не треба се мијешати Богу у посао који је Он задржао за себе. На нама је да будемо радници на Његовој њиви, а не да запоставимо рад и намећемо се као послодавци који једини имају право да исплате сваком раднику по заслузи. Чини ми се да суђењем људима чинимо управо то: узурпирамо оно што припада искључиво Богу. Не судите, рече Христос. Ја чиним управо то: не судим.

ПРАВЕДНИК: Шта сад? Да повјерујем да је Црква ништа и да се може спасити ко хоће, без обзира да ли је хришћанин? Чему онда Црква? Зашто сви не одемо у будизам и будемо добри људи, па ће нас Бог спасити?

ГРЕШНИК: Црква је Богочовјечански организам, како кажу наши богослови. Организам треба да се шири, а Црква се шири мисијом. Уосталом, није на Богу да постаје човјек милион пута да би дошао у сваки заселак и проповиједао Своју науку. Дао нам је задатак, а то је рад на Његовој њиви – морамо ићи и позивати људе да дођу Христу. Твоје ријечи ми звуче као да си капетан једног јединог брода који плови океаном и наиђе на пусто острво на којем се налази пар људи који су преживјели бородлом. Ти људи чекају годинама да се укрцају на брод и да срећно доплове до прве луке, а шта ти као капетан чиниш? Пролазиш крај њих и остајеш глув на њихове јауке. Као што Црква треба да се шири и да шаље своје мисионаре у све крајеве свијета, тако и ти, као капетан брода, треба да станеш крај сваког острва са бородоломницима и да их укрцаш да би били спашени. Чак и ако неће одмах да уђу – позови их не још једном, него још седамдесет пута седам.

ПРАВЕДНИК: То нема везе са оним о чему смо почели причати.

ГРЕШНИК: Само ти се чини. Замисли да је задатак тебе као капетана био да обиђеш читав океан и да спасиш све бродоломнике на које наиђеш. У луци која је твоја крајња дестинација стоји власник брода и очекује да довезеш све несрећнике са пустих острва. Шта ће бити твој изговор ако ниси спасио онолико колико си могао? Шта ће власник рећи када се вратиш са свега десетак спашених, док за осталих хиљаду ниси имао времена или интересовања? Да ли си извршио своју мисију?

ПРАВЕДНИК: Не бих рекао.

ГРЕШНИК: А да ли је могуће да би власник брода нашао друге начине да спаси несрећнике?

ПРАВЕДНИК: То је на њему да одлучи.

ГРЕШНИК: О томе и ја говорим. Будимо мудри и задржимо се на незнању у овим стварима да не би испали јеретици или идолопоклоници.

ПРАВЕДНИК: Ја и даље мислим да ниси у праву.

ГРЕШНИК: А ја и даље тврдим да не знам, па нека је на Богу да одлучи, као што је једино праведно рећи и тврдити.

ПРАВЕДНИК: Слажем се.

Разговор на богињиној планини

Црвени диск вечерњег сунца био је испресјецан дугуљастим облацима, раштрканим свуда по образу вјечног Неба. Некада су њему, великом Господу на висини, жртве приносили краљеви моћне династије Џу, али су њихове привилегије временом разграбили феудалци, као што пацови пију млијеко пред очима болесне мачке коју тренуци дијеле од смрти. Пацови немају части. Нису је имали ни феудалци. Колико је само њихових дворова обишао учитељ Конг, надајући се да ће бар на једном престолу пронаћи човјека достојног титуле "господар" - одавно је престао да броји. Док се лаганим кораком успињао уз планину богиње Западне Мајке, повремено би тужан поглед упутио Небу и преко усана би му се отело питање: 

- Шта намјераваш учинити са мном?

Конг је прије два дана присуствовао посмртним обредима за свог омиљеног ученика Јан Хуија. Умро је са свега 32 године, не успјевши да испуни Конгова очекивања, али, како се Конгу чинило, ни очекивања Неба. Зашто га је Небо прерано узело? Чему борба, када је свијет тако сурово мјесто? Има ли наде за људе? Има ли наде за Конга? Ако је неко под Небом знао одговор, онда је то био Конгов стари учитељ. Приближивши се врху планине, Конг је у сједећој фигури на једној од глатких стијена препознао онога који је проповиједао Пут и Врлину. Бијела хаљина, бијела коса и брада, духовна топлина која се осјећала на километар удаљености - то је био благи учитељ Лао, некадашњи архивар на двору династије Џу. Прошле су многе године како је написао тајанствену књигу о вјечном Таоу и на леђима бивола отишао у неистражене западне пустоши. Мјесто његовог боравка знао је само Конг. 

Да ли у визији или у збиљи - свеједно, нашао се пред Лаоцијем, клекнуо, дубоко му се поклонио и рекао: 

- Драги учитељу, одавно те нисам посјетио. Надам се да ниси љут на мене, јадног Конга.

Искрена радост се могла препознати у Лаовом осмјеху.

- Вријеме тече немилосрдно, Конфуције - рече Лао - без обзира да ли нам се то свиђа или не. За неке ствари можемо рећи да се десе рано или касно, али сусрет два пријатеља не може бити тако описан. Дошао си и унио радост у моје постојање. То је једино битно.

- Твоја радост је најтоплија добродошлица, учитељу! - рече Конг поклонивши се до земље - Ја се, такође, радујем што те видим, али туга разара моје срце због дешавања у свијету.

- Свијет... - Лао се загледа ка истоку - Да, сјећам се тог мјеста. Агресија, бруталност, неразумијевање, лицемјерје... Зли уживају у животу, а добри се пате и умиру у агонији. Заиста је ружно мјесто тај свијет!

- Учитељева мудрост је огромна! Свијет је уистину ружан, мада ми велики Лао мора опростити због мудровања када кажем да је свијет ружан због тога што у њему живе ружни људи. Притом не мислим да су им ружна лица, нити да су им ружне хаљине, већ мислим да су ружни зато што су изгубили човјечност. Ако тигру почупамо шарено крзно, извадимо му убиствене очњаке и одрежемо оштре канџе, онда он више нема ништа због чега бисмо га назвали тигром. Истина, он је и даље тигар по својој природи, али је изгубио све оно што нам прво пада на памет када помислимо на тигра. Исто је и са човјеком. Ако човјек нема човјечност, зар неће бити ружан као и тигар без крзна, очњака и канџи? Надам се да се учитељ слаже са мном - рече Конфуције.

- Мој драги ученик Конфуције не оскудијева у мудрости! - одговори Лаоци - Небески пут је нешто у чему се слажемо. Међутим, видим да ми и даље тјераш инат када говоримо о људском путу. Живот је вода, Конфуције. Ако је вријеме моралне осјеке, онда нећеш моћи призвати талас човјечности. Тек када над јином превлада јанг, када настане вријеме моралне плиме, моћи ћеш остварити своје идеје о идеалном друштву. До тада - остаје ти само да се повучеш, као што сам учинио ја, и да не чиниш ништа. Такав је Тао, не можеш против њега.

- Да - рече Конфуције - то је учитељев ву веи: не чинити ништа. Мој ву веи је, пак, другачији. Волим људе, велики Лао! Волим их толико да морам противрјечити твојој неисказивој мудрости! Мој ву веи се не састоји у нечињењу, него у чињењу ни због чега. Не очекујем награду од људи, не очекујем ни хвалу. Ако већ чиним добро, какво би то било добро ако од њега очекујем неку корист? Ти не чиниш ништа, повинујеш се струјама Таоа. Када је вријеме јина - твоје биће је јин. Када је вријеме јанга - твоје биће је јанг. Уистину, човјек мора бити неописиво мудар да у свијету препозна такве промјене и да им се прилагоди! Али, Небо ми је повјерило задатак. То и ти знаш. Небо жели да људе подсјетим на морал древних мудраца Јаоа, Шуна, Јуа, Танга, Вена, Вуа и војводе од Џуа. Небо жели да поправим људе.

- Да, Небо од тебе очекује све те ствари. Небо жели да твој ву веи буде несврсисходна љубав према људима. То је велики подвиг, Конфуције! Међутим, ја не чиним ништа, па ме људи у свијету и даље прате, читају савјете које сам изложио у Књизи Пута и Врлине, наизглед постају бољи и труде се да његују врлину. Зашто и ти не покушаш исто? Чиме су ти исти људи завриједили твој зној, твоје сузе, твоју тугу и, на крају, твоју љубав? Има ли некога ко је послушао твоје савјете?

Конфуције спусти поглед, постиђен пред аргументима учитеља Лаоција. Једна суза, која је у себи садржавала сву бол због неморала Средњег царства, кану на бијелу стијену пред Конфуцијевим кољенима. Усправи главу и одговори:

- Заиста, људи ми рањавају срце кад год им се за то пружи прилика. Немају разлога за то, али ријетко ће пропустити прилику да ме повриједе. Не питај ме, учитељу, због чега то чине. Можда тако бране зло, које им је споља наметнуто, од сопствене урођене доброте на коју их подсјећам. Друштво је пало на ниске гране. Најприје сам осјећао љутњу, толику да сам, чини ми се, био у стању да громовима разорим читаво Средње царство, само да сам у том тренутку имао божанске моћи. Међутим, љутња је приземна, брзо прође и само је се тврдоглави људи држе да би доказали недоказиве ствари. Није тешко опростити. Зато сам и праштао. Против другог зла сам се већ теже борио. Када прође љутња, а извор љутње и даље постоји, услиједи разочарење које уништава и посљедње струне повјерења које човјека везују за друштво и друге људе. Не можеш бити разочаран ако претходно ниси био очаран, то је проста и лако разумљива истина. Када наступи оно, то проклето разочарење, човјек диже руке од претходних увјерења за која би можда и погинуо, јер су та увјерења била чиниоци његовог идентитета. Дакле, разочараш се не само у друштво, него и сам у себе - био сам будала што сам у то вјеровао. Потом се нађеш у језивој празнини, више не знаш ни ко си ни шта си, у шта вјерујеш и за шта се у животу бориш. Ако је разочарење ујед змије, онда је хладнокрвност проток отрова кроз вене и лагано убијање тијела. Да, учитељу, био сам и хладнокрван. Када је умро Јан Хуи, мој драги ученик и велики пријатељ, управо сам осјетио то - хладнокрвност. Наравно, не према Јан Хуију, него према свијету. Због чега ми је Небо дало задатак? Има ли било чега да ме бодри док извршавам тај задатак? И ти сам кажеш да ми је Небо повјерило свети мандат, у то вјерујемо и ја и ти. Када је умро Јан Хуи, први пут сам осјетио хладнокрвност према мандату и према Небу, једноставно ме није занимало шта Небо жели од мене. Зашто Небо није поштено, питао сам се. Одговор не знам. Неће ми га дати ни Небо, оно не дјелује на тај начин. 

- Небо ти је одузело ученика који је највише обећавао и због тога си постао хладнокрван према њему - рече Лаоци.

- Не само то, велики учитељу. Годинама лутам од двора до двора, тражим мјесто где припадам, мјесто гдје нећу бити само лијеп додатак дворској свити већ и реалан чинилац у држави, али такво мјесто не налазим. Гдје год да одем - осјетим да сам вишак. Господари су способни да ме хвале и проглашавају за мудраца, али нису способни да ми у својим државама дају дом. Једноставно, за то не постоји воља.

- Воља је енергија која, уколико је постојана, доводи до жељеног резултата - закључи Лаоци.

- Наравно, учитељу! Моја воља је таква, али не знам колико дуго морам чекати да видим резултат. Чекам већ годинама! Много покушавам, а мало постижем. 

- Твој ву веи, чињење ни због чега, узрокује велику бол у твом срцу, Конфуције - рече Лаоци - Ја не чиним ништа, па сам бар сретан. Немам злата ни сребра, немам министре и немам двор, али имам мир. Како рекох, вријеме је владавине јина. Сада се све распада, људи постају монструми, државе гутају друге државе, добри страдају, а зли уживају. Због тога ја бирам да мој ву веи буде нечињење. Чак и да хоћу, не могу на силу претворити јин у јанг, не могу против немилосрдног кретања Таоа. Истински мудрац ће препознати да је његова борба против јина бесмислена, па ће се повући. Јин је сам по себи пасиван, можеш рећи и зао. Ако је јин зло, онда је јанг добро. То није само космичко дешавање, већ се одвија и у свима нама понаособ, Тао се креће и час је јин, час је јанг. У теби тренутно влада јин, Конфуције. Прилагоди му се.

- Ако се Тао креће и у мени, учитељу, сигуран сам да је јин на врхунцу моћи. Говориш истину. Штавише, у праву си и кад кажеш да јин тренутно влада свијетом. Дешава се морална деградација у друштву, а у мени се смјењују непожељна осјећања. Лаоци је уистину неописиво мудар!

- Мудар си и ти, Конфуције. Звучиш као да се слажеш са мном, али познајем те годинама, па знам да су те ријечи слагања, заправо, увод у неслагање - закључи са осмијехом Лаоци.

- И опет се твоја мудрост показује у свој величанствености. Волио бих да сам приближно мудар као ти, велики Лаоци. Међутим, ја бих се другачије изразио. Не бих рекао да се не слажем само са тобом, већ се не слажем ни са самим собом. Можда је боље да кажем да се не слажем са оним на шта ме тјера тренутно стање моје рањене душе. Не слажем се са злом које трпим, не слажем се на неправдом и не слажем се са очајем.

Лаоци се радознало загледа у Конфуција. Када је овај схватио да учитељ неће рећи ништа о задњем коментару, већ чека остатак његовог говора, Конфуције настави:

- Хоћу да кажем, драги учитељу Лао, да ја, упркос свему, нисам постављен за судију туђег морала. Нарочито нисам постављен да судим Небу и његовим тајанственим путевима. Иако ме људска страна тјера да одустанем од потраге за домом, од потраге за моралним човјеком и од потраге за некаквим сигурним животним ослонцем, иако ме тјера да срећу потражим негдје друго, можда у самоћи као што си учинио ти, небеска страна ми говори да издржим. Не знам какву је то клицу Небо усадило у мене, али она заиста постоји и, насупрот људској страни, тјера ме да се увијек враћам мом првобитном Путу.

- Дакле, та небеска клица тјера те да се вратиш на почетак. Тјера те да волиш људе који ће те сигурно разочарати и онда ћеш бити љут, да поново њима, друштвом и државом будеш очаран, па да се онда поново разочараш, затим да будеш хладнокрван и, кад проради небеска клица, још једном заволиш људе.

- Тако је - одговори Конфуције.

- Знаш да нећеш успјети да дођеш до краја Пута који си изабрао, знаш да ћеш бити одбачен и да те људи, бар за твог живота, неће цијенити и поштовати, али си ипак спреман да им пружиш не још једну, него још безброј шанси?

- Не знам да ли мој одговор на твоје питање треба започети са ријечју "нажалост", али си у праву, учитељу Лао.

- Чудан си, Конфуције. Ето, хвалиш моју мудрост и сматраш да је мој ву веи нечињења легитиман, али ја посумњам у све то када слушам ријечи које излазе из твојих уста. Још једном ћу те питати, да би ми твој став можда био јаснији: поново ћеш се вратити држави људи који већином не одговарају твојим личним стандардима и који ти неће обезбиједити то што називаш домом? Вратићеш се да гураш јанг у вријеме јина?

- Да, учитељу.

- Зашто, Конфуције? Зашто се враћаш људима и држави?

Конфуције се тужно насмијеши и одговори:

- Зато што волим људе. Зато што волим државу. Зато што волим Небо.

Поклонивши се Лаоцију, Конфуције устаде и крену низ свету планину богиње Западне Мајке. Лаоци му се још једном обрати:

- Зашто си, онда, дошао мени, Конфуције? Какав савјет си очекивао?

Конфуције се заустави, окрену се према учитељу и рече:

- Не знам, Лаоци. Осјетио сам потребу да разговарам с тобом јер знам да ме ти разумијеш више од свих људи. Имао сам потребу да саопштим моју лудост некоме ко ми се због ње неће ругати. Немам човјека који ме разумије, сви ме толеришу, а ријетко ко ме воли. Причам са њима понекад о овом мом несрећном Путу, ваљда да би ми било лакше, али не налазим отворено срце. Не кривим никога, заиста никога, док многи криве мене - крив сам што се држим Пута, што га не напустим и што не одустанем од нечега што, како ми се све више чини, никада нећу постићи. Крив сам што постојим у свијету у којем ми није мјесто. Вјероватно су људи у праву, ко ће знати. Опрости ако сам те узнемирио мојим ријечима.

- Ти ме никада нећеш узнемирити, Конфуције. Ти си, ипак, мој најдражи ученик, као што је Јан Хуи био твој, па ме разумијеш када кажем да ме боли твоја невоља. Не крећи се бесциљно у животу, учини нешто за себе!

- Не могу, учитељу. Више не знам како да нешто чиним за себе, давно сам престао са тим. Срећан сам само кад друге учиним срећнима.

- Људи ти се неће захвалити, ваљда то знаш.

- Знам. Не треба ми њихова хвала.

- Знаш и да ће пустити да иструнеш у безнађу?

- Знам да ће пустити да иструнем, вријеме је када само будале свој живот троше на друге, али то безнађе које помињеш није стање моје душе. Ако ми је нешто преостало у овом тужном животу, онда су то вјера, нада и љубав. Вјерујем у људску доброту, надам се да ће та доброта изаћи на свјетлост сунца, а све то зато што људе волим. 

- Ако то сматраш својим путем, Конфуције, желим ти срећу. Надам се да ћеш истјерати тај свој јанг на крај и да ће јин мало да попусти, мада је то само нада. Кад једном пожелиш да одустанеш, на овој светој планини Западне Мајке има довољно мјеста за два пустињака који су одлучили да не чине ништа и да на тај начин поправе свијет.

- Свијету је довољан један Лаоци, учитељу! - одговори Конфуције - Ти си велико свјетило нашега рода, али ће том роду можда једнога дана затребати и неки тамо Конфуције. Ако вјерујеш у Небо, моли му се за мене.

Конфуције се поклони и настави низ планину, а Лаоци остаде на бијелој стијени, зароњен у вјечност Таоа.