Духовни разговори са старцем Јањићијем (О лијечењу заноктице)

МЛАДИ МОНАХ: Добри мој старче, настаде пометња међу братијом због оног новог искушеника и светогрђа које учини.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Не знам о чему говориш.

МЛАДИ МОНАХ: Зар ниси чуо? Још јутрос га видјеше како узима новац из храма, а то му, како ми рекоше браћа, није први пут да се огријеши о светињу.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Промаче ми та вијест, али зашто ми је сад говориш?

МЛАДИ МОНАХ: Хоће братија да зна твоје мишљење о тој ствари: шта чинити са тим човјеком? Да ли да поступимо по закону или по милости?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Како бисте најприје поступили?

МЛАДИ МОНАХ: Ја бих поступио по милости, али опште добро тражи да поступимо по закону. Тако су многи од нас у недоумици, па се уздасмо у твој савјет.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Обрадова ме то што размишљате о општем добру. Само, молим те, објасни ми шта мислиш под тим општим добром?

МЛАДИ МОНАХ: Искушениково злодјело је ствар наше обитељи, а у нашу обитељ долазе многи и угледају се на нас. Како да будемо свјетлост свијету ако је међу нама човјек који скрнави светињу?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Дакле, оппште добро је углед наше обитељи?

МЛАДИ МОНАХ: Да, али не само то. Од угледа наше обитељи зависи и углед Цркве, али и углед Христа међу људима. То је опште добро о којем говорим.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Да ли то значи да ради Христа тог грешника треба да истјерамо из наше обитељи?

МЛАДИ МОНАХ: Звучи сурово, али мислим да је то најбоље и за нас и за њега.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Дозволи да ти поставим још једно питање. Да ли би ти нашег грешног искушеника прије упоредио са Јудом који је издао Христа или са Петром који се три пута одрече Господа?

МЛАДИ МОНАХ: Не могу одмах да ти одговорим. Петар се за свој гријех покајао и вратио се међу Апостоле, а Јуда је пао у очајање и објесио се.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: А зашто се објесио несретни Јуда?

МЛАДИ МОНАХ: Зато што је мислио да нема опроштаја за гријех који је учинио.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Има ли опроштаја за гријех нашег искушеника?

МЛАДИ МОНАХ: Сигурно да има, осим ако је учинио хулу против Духа Светога.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Много тешке ријечи изговараш. Шта је за тебе хула на Духа Светога?

МЛАДИ МОНАХ: Сваки гријех који је скрнављење светости Цркве Божије.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: А овај искушеник је, кажеш, оскрнавио светињу крађом новца из храма, па се због тога ради о хули на Духа Светога? Јесам ли добро схватио?

МЛАДИ МОНАХ: Да. Мислим да макар међу нама не треба да буде оних који чине таква дјела. Ми треба да будемо свјетлост свијету, а не тама свијету.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Право збориш. Међутим, има ли неки гори гријех од крађе новца? Мислиш ли да је, на примјер, убиство хришћанина зато што је хришћанин хула на Духа Светога?

МЛАДИ МОНАХ: Слажем се.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Шта ћемо онда са Светим Апостолом Павлом? Није ли он, прије него му се Господ јавио на путу ка Дамаску, прогонио хришћане и на муке их стављао управо зато што су били хришћани?

МЛАДИ МОНАХ: Јесте, тако нам свједочи Свето Писмо.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Онда је Светом Апостолу Павлу била опроштена хула на Духа Светога?

МЛАДИ МОНАХ: Не знам шта бих рекао. Нисам довољно мудар да износим суд о таквим стварима.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Како онда можеш бити сигуран да је управо то што је учинио грешни искушеник хула на Духа Светога?

МЛАДИ МОНАХ: Искрено, не могу бити сигуран.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Што значи да постоје изгледи да му макар Бог може тај гријех опростити, зар не?

МЛАДИ МОНАХ: Тако је.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: А зашто му не можемо опростити ми, његова братија?

МЛАДИ МОНАХ: Не кажем да му не можемо опростити већ кажем да ради општег добра Цркве такве људе треба удаљити од Олтара Јагњетовог.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Твоја брига за опште добро Цркве је вриједна сваке похвале. Драго ми је да ти је то стално на уму. Међутим, шта каже наш грешни искушеник, жели ли након крађе да и даље остане у нашој обитељи или жели да иде својим путем?

МЛАДИ МОНАХ: Он тврди да није учинио гријех и моли нас да га не истјерамо из манастира. Неки су се одмах сажалили, али је већина оних који сматрају да би и за њега и за нас било најбоље да га на вријеме одстранимо из обитељи.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: А ти који желе да га одстране, наравно, сматрају да то није само најбоље за њега и за нас већ и за опште добро, зар не?

МЛАДИ МОНАХ: Тако је.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Красно! Да сви тако бринемо о Цркви као та брижна браћа, Господа би људи славили у свим крајевима свијета! Међутим, имам још једно питање. Ако су Апостоли били братија, као и ми овдје, зар није било добро за углед Цркве да Петру, као ономе који се три пута одрекао, забране повратак у апостолски круг? Зар није његово одрицање показало кукавичлук међу онима који ће сједити на дванаест престола са Спаситељем?

МЛАДИ МОНАХ: Опет понављам, нисам мудар да доносим суд о тим стварима.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Вјеруј ми да јеси. Ево, да ти буде јасније, ко је писао књиге Новога Завјета?

МЛАДИ МОНАХ: Колико знам, писали су их Апостоли или њихови ученици.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Тако је. Зар онда није било мудрије, с обзиром на ваше размишљање о општем добру, да Апостоли, ако су већ дозволили Петру да се врати међу њих, прескоче детаљ о његовом одрицању када су писали свештена писма?

МЛАДИ МОНАХ: Не знам шта бих рекао. Мислим да се кроз Петров примјер сви грешници могу уздати у спасење кроз покајање, али не знам да ли се исти примјер може искористити у нашој ствари.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Хајде, онда, да видимо! Нису ли се и Петар и Јуда уједно и одрекли Христа и издали Христа?

МЛАДИ МОНАХ: Јуда је узео новац за своју издају, а Петар је чувао свој живот.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈА: Ти говориш о разлозима, а занимљиво је како си расположен да размишљаш о разлозима у случају гријеха једног Апостола, али не и у случају једног искушеника. Но, оставимо то за каснију расправу. Ако разлоге изоставимо, долазимо до тога да су и Петар и Јуда, заправо, издали Христа, зар не?

МЛАДИ МОНАХ: Ако ти тако кажеш. Ја се не усуђујем да судим Апостолу Петру.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Далеко смо од тога да му судимо. Не говорим о суду него о нечему другом. Реци ми, шта разликује Петра од Јуде?

МЛАДИ МОНАХ: Претпостављам да их разликује то што се Петар искрено покајао.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: И на основу тог покајања му је дозвољено да се врати у круг Апостола?

МЛАДИ МОНАХ: Да.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Реци ми сада, потрудисте ли се да сазнате да ли се наш грешни искушеник каје за то што је учинио?

МЛАДИ МОНАХ: Не бих рекао. Пориче да је учинио гријех, а чим пориче – настоји да га сакрије. Нема ту кајања.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Твоје мишљење би било сасвим исправно када би покајање било нешто лако, али знамо и ја и ти да покајање значи потпуну промјену човјека. То је нешто што траје, а не нешто што се дешава тек тако. Још нисам упознао човјека који ће у једном тренутку учинити гријех и већ у сљедећем пролити покајничке сузе.

МЛАДИ МОНАХ: Добро, старче. Дакле, твој суд је да искушеника треба да задржимо и да чекамо да се покаје?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Не износим ја никакав суд. Само се питам: када тачно одлучисте да боголиког човјека поставите испод некаквог угледа који називате општим добром? Шта је жеља за угледом до жеља једних људи да их други људи сматрају сличнима Богу, а исти су пред правим Богом и једни и други? Када одлучисте да се Црква гради истјеривањем и проклињањем грешника а не навођењем грешника на покајање?

МЛАДИ МОНАХ: Гријешиш, старче. Нико од нас тако не мисли.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Гријешиш ти, драги брате, а то ми је много тешко. У вашој мисли постоји сукоб између онога што знате да треба да буде и онога што вам је дато као несавршена стварност, па хоћете да удовољите и једном и другом. На крају се, заправо, сами осуђујете на несавршеност овосвјетског јер не знате како да лијечите гријех. Ако бих морао да нађем слику којом бих објаснио ваше дјело, онда бих рекао да се можете упоредити са љекарима који ће човјеку одсјећи руку због заноктице.

МЛАДИ МОНАХ: Сада ти изговараш тешке ријечи, старче.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Знам и жао ми је због тога. Жао ми је и што видим да међу вама нема ни човјекољубља ни братољубља, а без тога нема ни богољубља. Човјек је човјек и увијек ће да гријеши. Само га Христос може ослободити болести гријеха, а ми смо у свему томе као помоћно особље које ће Љекару додати овај или онај лијек, овај или онај љекарски инструмент, да би лијечење текло што брже и да би било што ефикасније. Ми смо такође они који ће болесника обићи и током дана и током ноћи и питати га како се осјећа, покушаћемо да га радосним обећањем исцјељења разонодимо, а даваћемо му и оне лијекове које је Љекар прописао, водећи рачуна да не направимо грешку због које ће се болест погоршати. Шта ми, пак, чинимо? Иако је Љекар установио о каквој се болести ради и одредио начин лијечења, ми умишљамо да знамо боље од Љекара, али се врло брзо суочавамо са нешим незнањем и страхом. Када нас савлада тај страх, умјесто да потражимо помоћ Љекара, ми избацујемо из болнице болесника и мислимо да тиме чувамо углед болнице – како би, Боже мили, углед наше болнице могао поднијети то што неко није у њој излијечен? Ево, по свијету у најугледнијим болницама људи понекад не налазе исцјељење. Зар то што неко, на примјер, не послуша љекаре и занемари уношење лијекова значи да је сама болница изгубила углед? Зар то што несавршени љекари некога не успију излијечити значи да неизљечиве случајеве морамо тјерати из болнице? Сада замисли најбољу Болницу на свијету коју је основао Љекар који зна лијекове за све и једну болест. За разлику од ових болница које сам поменуо, овдје нема изгледа да болесник умре од болести или због несавршености Љекара, али само ако се и болесник и помоћно особље придржавају правила терапије коју је прописао Љекар. Да ли би било разумно из те Болнице тјерати болеснике?

МЛАДИ МОНАХ: Наравно да не би било разумно. Међутим, овај наш болесник спрема се да буде, како ти рече, помоћно особље у тој Болници. Зар за помоћнике не треба да важе строжији критеријуми?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Наравно, али тај критеријум се изражава кроз двије ријечи: човјекољубље и богољубље. Опет, може и кроз једну, а то је љубав. Уосталом, говоримо о Болници у којој је истински здрав само Љекар. Љекар лијечи и нас који му помажемо јер и ми првобитно дођосмо у Болницу као болесници а не као здрави. Увиђаш ли, млади брате, било какав смисао у овоме што говорим?

МЛАДИ МОНАХ: Увиђам, старче.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Онда иди и објасни братији како да излијече заноктицу.

Духовни разговори са старцем Јањићијем (О освети)

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Дође ми данас, пријатељи, један љутит човјек. Удесила га људска злоба па хоће да тражи правду. Затражи од мене савјет, али не знадох у том трену шта да му одговорим. Зато Богу захваљујем што ме ви посјетисте да бисте ми помогли у овом случају – шта да кажем том повријеђеном човјеку ако и сутра дође да од мене тражи излаз из своје недаће?

ЉЕКАР: Каква га је тачно несрећа задесила?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Зар је битно, пријатељу? Ако неко свјесно гријеши, онда сигурно можемо рећи да је он, или његов кум, слагао на Крштењу кад је рекао да се одриче сатане и свих чинова његових. Мржња је сатанска, чак је гора од оних простачких мрмљања на сатанистичким службама. То чине људи жељни пажње, а мржњу осјећају и врше они који су жељни људске муке. Реците ми, пријатељи, шта је горе: умишљати да служиш сатани мрмљајући у мрачним просторијама неразумљиве ријечи или својом мржњом штетити другима? Шта од тога двога човјека чини сличнијим сатани?

ЉЕКАР: Обоје је лоше, али мислим да си у праву када кажеш да је опонашање сатане мржњом горе.

АДВОКАТ: Али само ако једно може ићи без другога.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Можда може, можда не може. Не служим сатани па не знам, а и нећу да знам. Сложићете се са мном, дакле, да је горе истински наликовати сатани по мржњи коју осјећамо и у дјело спроводимо?

ЉЕКАР: Слажемо се.

АДВОКАТ: Мислим да си у праву, старче.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Зашто је онда битно каква га је тачно несрећа погодила ако јој је коријен исти? Ево љекара међу нама, па нека каже зборим ли истину кад кажем: ако нас од зубобоље заболи читава глава, нећемо отварати лобању и лијечити мозак већ ћемо лијечити или извадити покварени зуб. Говорим ли право, пријатељу?

ЉЕКАР: Право говориш, старче.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Зато мислим да и у случају овог повријеђеног човјека треба да лијечимо узрок његове несреће а не да водимо јалове расправе о ономе што нас нигдје неће одвести.

АДВОКАТ: А узрок мора бити човјек који га је повриједио, тачније злоба или мржња у том човјеку. Повријеђени ће правду добити када његов злотвор претрпи заслужену казну.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Тачно је то, али у овом свијету, пријатељу.

АДВОКАТ: А зашто не би било тачно и у оном свијету, старче?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Може ли се вама правницима десити да погријешите?

АДВОКАТ: Људи смо. Наравно да гријешимо.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: А може ли се десити грешка у правди Божијој?

АДВОКАТ: Сигурно да не може. Бог све види и све зна.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Није ли онда боље да коначну правду препустимо у Божије руке?

АДВОКАТ: Боље је, али ако допустимо да у овом садашњем свијету људи некажњено чине зло – гдје би био крај људској несрећи?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Тако је. Бог је дао власт властодршцима да зло не би разорило људски род. Шта властодршци, пак, могу учинити ако је неки злотвор убио дијете?

АДВОКАТ: Властодржац ће осудити злочинца и казнити га како и приличи.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Хоће ли тако правда бити задовољена?

АДВОКАТ: Мислим да хоће, макар дјелимично.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: А коме иде задовољење од те правде? Иде ли убијеном дјетету? Хоће ли оно имати неке овоземаљске користи од осуде злочинца?

АДВОКАТ: Неће.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: А шта је са ожалошћеном мајком? Хоће ли то задовољење правде њој вратити дијете?

АДВОКАТ: Неће.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Шта је онда са осуђеним злочинцем? Хоће ли њему бити олакшање то што је, рецимо, осуђен да четрдесет година проведе у тамници?

АДВОКАТ: Не мислим да ће се он осјећати лакше.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Ко ће онда осјетити да је правда задовољена?

АДВОКАТ: Читаво друштво. Сви ће знати да такав гнусан злочин не може проћи некажњено.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Дакле, њима ће бити лакше зато што знају да ће, не дај Боже, неко ко убије њихово дијете бити осуђен и затворен?

АДВОКАТ: Када тако питаш, ни мени више није јасно коме ће бити лакше од овоземаљске правде. Зашто право и закони постоје?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Вјероватно да би се какав-такав ред могао очувати међу људима. Узмимо да ће се девет од десет потенцијалних убица уплашити од законске казне, али опет остаје један у десет који ће се заиста латити мача. У том случају, овоземаљска правда може само да казни, али не може да лијечи нити да задовољи било кога, макар у правом смислу те ријечи.

ЉЕКАР: Шта хоћеш да кажеш, старче? Да том твом повријеђеном човјеку нема помоћи до Страшнога суда?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Вјероватно има. Зато и тражим помоћ од вас двојице. Повријеђени човјек осјећа тегобу и, како рекох, жели правду. Међутим, установисмо да овоземаљска правда не пружа истинско олакшање.

ЉЕКАР: Злочинац бива осуђен да би повријеђеноме било лакше. Задовољење правде се дешава када повријеђени види свог злотвора у оковима и зна да ће свако ко га повриједи бити кажњен на исти начин.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: То што говориш има смисла, али зар повријеђени, у том случају, не постаје и сам сличан свом злотвору?

ЉЕКАР: Како? Повријеђени није учинио ништа лоше.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Тако што је злотвор, ако је свјесно нашкодио некоме, то учинио да би удовољио прохтјевима своје мржње, а за мржњу рекосмо да је сатанска. Сада повријеђени, радујући се несрећи свог злотвора, бива сретан што овај пати. Дакле, и у повријеђеноме се родила мржња зато што је био жртва мржње другог човјека и онда, када првобитног злотвора осуде, осјећа задовољење прохтјева сопствене мржње, исто као што је злотвор задовољио своју мржњу шкодећи њему.

ЉЕКАР: Али мржња у повријеђеноме је оправдана. Он не мрзи без разлога.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Можда ни злотвор није мрзио без разлога.

АДВОКАТ: Ако ћемо тако размишљати, онда ћемо оправдати све злочинце.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Управо тако. Међутим, правда није задовољење прохтјева моје или твоје мржње. Правда мора да буде плод доброте, а не плод злобе. У супротном, оно што је правда за једног биће неправда за другог, а једна ствар не може да буде и црна и бијела у исто вријеме.

ЉЕКАР: Како то избјећи?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Што дуже разговарамо, све ми се више чини да узрок патње оног повријеђеног није толико у злотвору колико је у њему самом.

АДВОКАТ: Како то мислиш?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Рекли смо да је мржња дјело сатане. Шта нам говори наша вјера хришћанска, шта је први гријех?

ЉЕКАР: Гордост. Сатана се погордио и због тога је отпао од Бога.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Та гордост је темељ и за мржњу који осјећа злотвор и за повријеђеност оштећеног, а нарочито жеља за правдом коју повријеђени осјећа. Иста замка стоји на путу обојице.

АДВОКАТ: Како је то могуће?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Погледајте, пријатељи, како гордост чини да имамо високо мишљење о себи. Нико од нас тројице није на челу државе, али свако од нас сматра да би државу боље водио од овог или оног властодршца. Тако помишљамо да смо ми способнији за посао који обавља властодржац и почињемо да га презиремо. На крају ће нам и његова слика на плакатима уочи избора постати мрска и гадићемо се његовог лика.

АДВОКАТ: Истина. Свако од нас многе људе критикује и понижава их, а можда бисмо њихов посао радили стотину пута горе од њих.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Управо тако. Замјерамо другима за њихову грешност и несавршеност, а при том лицемјерно не спомињемо сопствену ништавност. Из гордости се рађају злоба и мржња. Ако због своје гордости замрзим сусједа, та мржња ће једног дана узроковати да сусједу учиним неправду. Међутим, шта ако сам ја тај сусјед, а такође сам горд и имам високо мишљење о себи? Нећу ли у том случају осјетити потребу да повреду моје гордости осветим повредом туђе гордости?

ЉЕКАР: Увијек тако бива.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Шта ће бити након што осјетим порив сопствене гордости да учиним сатанско дјело мржње према мом злотвору? Ако сам снажнији од њега на овај или онај начин, потражићу задовољење мог облика правде тако што ћу му се лично осветити. Ако нисам снажнији од њега ни на овај ни на онај начин, потражићу задовољење мог облика правде преко других људи који су моћнији од мог злотвора. Зар гордост, која је и у мени и у мом злотвору произвела мржњу, не рађа исти плод код обојице?

АДВОКАТ: Сигуран сам да рађа исти плод.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: У том тренутку ћу заборавити да је коначна правда у Божијим а не у мојим рукама. Немајући спасоносно стрпљење, пожурићу да прије Бога учиним оно што мислим да је праведно, мислећи да сам управо ја инструмент којим ће Бог извршити моју освету. Бог и правда ће ми бити само изговори, а заправо ћу чинити зло.

ЉЕКАР: Али људи кажу да Божију правду чекају предуго, ако је уопште и дочекају.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: То говоре људи који мисле да је њихова правда иста као и Божија правда, а заборављају да Бог није осветник већ Утјешитељ. Сви смо Божија дјеца и Бог нас све васпитава – мудрост је препознати Божије васпитање у животу који живимо. Често се деси да људи претрпе људску злобу без очигледног разлога, па сматрају да ће Божију педагогију лично спровести осветом, али тако се сами издвајају из васпитног оквира који је Бог за њих смислио. Трчимо да прије Бога учинимо оно што замислимо да би Бог учинио, а немамо никакав гарант да би Бог заиста тако поступио.

АДВОКАТ: Како онда треба да поступимо?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Како малоприје рекох, болести треба наћи узрок и ту је лијечити. Разлог моје жеље за осветом не лежи у туђој већ у мојој гордости. Најприје треба да се сјетим кога и чега сам се одрекао на Крштењу и да престанем лагати и људе и Бога да сам на страни добра. Нисам добар ако хоћу да учиним зло. Штавише, тада сам прави сатаниста, поклоник поганог духа злобе. Треба да истински повјерујем да ће Бог све удесити како треба, а до тада – моје је да се молим за Царство небеско и да трпим људску злобу, ако већ не могу да је потпуно игноришем.

ЉЕКАР: Шта ћеш, дакле, рећи том повријеђеном човјеку кад ти сутра дође и затражи савјет? Шта ћеш му рећи када те пита како да дође до правде?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Вјероватно ћу га посавјетовати да демона мржње из себе протјера молитвом и покајним сузама. Мора да има не само вјеру већ и повјерење у Бога.

АДВОКАТ: А шта ако те не послуша? Шта ако помисли да је заиста он мач у рукама Божијим?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Подсјетићу га на безбројне такве мачеве кроз историју. Ниједан од тих мачева није изливен у рају већ у паклу. Најгори је онај демон који се људима јавља као анђео, најчешће као анђео освете.

ЉЕКАР: Како препознати таквог демона, ако већ има толики утицај на људе?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Нема он толики утицај на људе зато што се мудро скрива већ зато што људи сами желе да повјерују у његову лаж. Какав би то био анђео који би од Бога добио задатак да се свети и да суди прије суда?

ЉЕКАР: Старче, у тај облик правде који описујеш можеш увјерити само оне који чврсто вјерују у Бога.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Зар се може меко вјеровати у Бога? Ако вјерујеш – онда ти демон који се лажно представља као анђео освете не може ни прићи. Дајмо шансу Богу да буде педагог. Сви смо ми још увијек мала дјеца која имају много тога да науче, а ко може бити бољи Учитељ од Господа?