Духовни разговори са старцем Јањићијем (О освети)

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Дође ми данас, пријатељи, један љутит човјек. Удесила га људска злоба па хоће да тражи правду. Затражи од мене савјет, али не знадох у том трену шта да му одговорим. Зато Богу захваљујем што ме ви посјетисте да бисте ми помогли у овом случају – шта да кажем том повријеђеном човјеку ако и сутра дође да од мене тражи излаз из своје недаће?

ЉЕКАР: Каква га је тачно несрећа задесила?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Зар је битно, пријатељу? Ако неко свјесно гријеши, онда сигурно можемо рећи да је он, или његов кум, слагао на Крштењу кад је рекао да се одриче сатане и свих чинова његових. Мржња је сатанска, чак је гора од оних простачких мрмљања на сатанистичким службама. То чине људи жељни пажње, а мржњу осјећају и врше они који су жељни људске муке. Реците ми, пријатељи, шта је горе: умишљати да служиш сатани мрмљајући у мрачним просторијама неразумљиве ријечи или својом мржњом штетити другима? Шта од тога двога човјека чини сличнијим сатани?

ЉЕКАР: Обоје је лоше, али мислим да си у праву када кажеш да је опонашање сатане мржњом горе.

АДВОКАТ: Али само ако једно може ићи без другога.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Можда може, можда не може. Не служим сатани па не знам, а и нећу да знам. Сложићете се са мном, дакле, да је горе истински наликовати сатани по мржњи коју осјећамо и у дјело спроводимо?

ЉЕКАР: Слажемо се.

АДВОКАТ: Мислим да си у праву, старче.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Зашто је онда битно каква га је тачно несрећа погодила ако јој је коријен исти? Ево љекара међу нама, па нека каже зборим ли истину кад кажем: ако нас од зубобоље заболи читава глава, нећемо отварати лобању и лијечити мозак већ ћемо лијечити или извадити покварени зуб. Говорим ли право, пријатељу?

ЉЕКАР: Право говориш, старче.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Зато мислим да и у случају овог повријеђеног човјека треба да лијечимо узрок његове несреће а не да водимо јалове расправе о ономе што нас нигдје неће одвести.

АДВОКАТ: А узрок мора бити човјек који га је повриједио, тачније злоба или мржња у том човјеку. Повријеђени ће правду добити када његов злотвор претрпи заслужену казну.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Тачно је то, али у овом свијету, пријатељу.

АДВОКАТ: А зашто не би било тачно и у оном свијету, старче?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Може ли се вама правницима десити да погријешите?

АДВОКАТ: Људи смо. Наравно да гријешимо.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: А може ли се десити грешка у правди Божијој?

АДВОКАТ: Сигурно да не може. Бог све види и све зна.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Није ли онда боље да коначну правду препустимо у Божије руке?

АДВОКАТ: Боље је, али ако допустимо да у овом садашњем свијету људи некажњено чине зло – гдје би био крај људској несрећи?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Тако је. Бог је дао власт властодршцима да зло не би разорило људски род. Шта властодршци, пак, могу учинити ако је неки злотвор убио дијете?

АДВОКАТ: Властодржац ће осудити злочинца и казнити га како и приличи.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Хоће ли тако правда бити задовољена?

АДВОКАТ: Мислим да хоће, макар дјелимично.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: А коме иде задовољење од те правде? Иде ли убијеном дјетету? Хоће ли оно имати неке овоземаљске користи од осуде злочинца?

АДВОКАТ: Неће.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: А шта је са ожалошћеном мајком? Хоће ли то задовољење правде њој вратити дијете?

АДВОКАТ: Неће.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Шта је онда са осуђеним злочинцем? Хоће ли њему бити олакшање то што је, рецимо, осуђен да четрдесет година проведе у тамници?

АДВОКАТ: Не мислим да ће се он осјећати лакше.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Ко ће онда осјетити да је правда задовољена?

АДВОКАТ: Читаво друштво. Сви ће знати да такав гнусан злочин не може проћи некажњено.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Дакле, њима ће бити лакше зато што знају да ће, не дај Боже, неко ко убије њихово дијете бити осуђен и затворен?

АДВОКАТ: Када тако питаш, ни мени више није јасно коме ће бити лакше од овоземаљске правде. Зашто право и закони постоје?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Вјероватно да би се какав-такав ред могао очувати међу људима. Узмимо да ће се девет од десет потенцијалних убица уплашити од законске казне, али опет остаје један у десет који ће се заиста латити мача. У том случају, овоземаљска правда може само да казни, али не може да лијечи нити да задовољи било кога, макар у правом смислу те ријечи.

ЉЕКАР: Шта хоћеш да кажеш, старче? Да том твом повријеђеном човјеку нема помоћи до Страшнога суда?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Вјероватно има. Зато и тражим помоћ од вас двојице. Повријеђени човјек осјећа тегобу и, како рекох, жели правду. Међутим, установисмо да овоземаљска правда не пружа истинско олакшање.

ЉЕКАР: Злочинац бива осуђен да би повријеђеноме било лакше. Задовољење правде се дешава када повријеђени види свог злотвора у оковима и зна да ће свако ко га повриједи бити кажњен на исти начин.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: То што говориш има смисла, али зар повријеђени, у том случају, не постаје и сам сличан свом злотвору?

ЉЕКАР: Како? Повријеђени није учинио ништа лоше.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Тако што је злотвор, ако је свјесно нашкодио некоме, то учинио да би удовољио прохтјевима своје мржње, а за мржњу рекосмо да је сатанска. Сада повријеђени, радујући се несрећи свог злотвора, бива сретан што овај пати. Дакле, и у повријеђеноме се родила мржња зато што је био жртва мржње другог човјека и онда, када првобитног злотвора осуде, осјећа задовољење прохтјева сопствене мржње, исто као што је злотвор задовољио своју мржњу шкодећи њему.

ЉЕКАР: Али мржња у повријеђеноме је оправдана. Он не мрзи без разлога.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Можда ни злотвор није мрзио без разлога.

АДВОКАТ: Ако ћемо тако размишљати, онда ћемо оправдати све злочинце.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Управо тако. Међутим, правда није задовољење прохтјева моје или твоје мржње. Правда мора да буде плод доброте, а не плод злобе. У супротном, оно што је правда за једног биће неправда за другог, а једна ствар не може да буде и црна и бијела у исто вријеме.

ЉЕКАР: Како то избјећи?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Што дуже разговарамо, све ми се више чини да узрок патње оног повријеђеног није толико у злотвору колико је у њему самом.

АДВОКАТ: Како то мислиш?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Рекли смо да је мржња дјело сатане. Шта нам говори наша вјера хришћанска, шта је први гријех?

ЉЕКАР: Гордост. Сатана се погордио и због тога је отпао од Бога.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Та гордост је темељ и за мржњу који осјећа злотвор и за повријеђеност оштећеног, а нарочито жеља за правдом коју повријеђени осјећа. Иста замка стоји на путу обојице.

АДВОКАТ: Како је то могуће?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Погледајте, пријатељи, како гордост чини да имамо високо мишљење о себи. Нико од нас тројице није на челу државе, али свако од нас сматра да би државу боље водио од овог или оног властодршца. Тако помишљамо да смо ми способнији за посао који обавља властодржац и почињемо да га презиремо. На крају ће нам и његова слика на плакатима уочи избора постати мрска и гадићемо се његовог лика.

АДВОКАТ: Истина. Свако од нас многе људе критикује и понижава их, а можда бисмо њихов посао радили стотину пута горе од њих.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Управо тако. Замјерамо другима за њихову грешност и несавршеност, а при том лицемјерно не спомињемо сопствену ништавност. Из гордости се рађају злоба и мржња. Ако због своје гордости замрзим сусједа, та мржња ће једног дана узроковати да сусједу учиним неправду. Међутим, шта ако сам ја тај сусјед, а такође сам горд и имам високо мишљење о себи? Нећу ли у том случају осјетити потребу да повреду моје гордости осветим повредом туђе гордости?

ЉЕКАР: Увијек тако бива.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Шта ће бити након што осјетим порив сопствене гордости да учиним сатанско дјело мржње према мом злотвору? Ако сам снажнији од њега на овај или онај начин, потражићу задовољење мог облика правде тако што ћу му се лично осветити. Ако нисам снажнији од њега ни на овај ни на онај начин, потражићу задовољење мог облика правде преко других људи који су моћнији од мог злотвора. Зар гордост, која је и у мени и у мом злотвору произвела мржњу, не рађа исти плод код обојице?

АДВОКАТ: Сигуран сам да рађа исти плод.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: У том тренутку ћу заборавити да је коначна правда у Божијим а не у мојим рукама. Немајући спасоносно стрпљење, пожурићу да прије Бога учиним оно што мислим да је праведно, мислећи да сам управо ја инструмент којим ће Бог извршити моју освету. Бог и правда ће ми бити само изговори, а заправо ћу чинити зло.

ЉЕКАР: Али људи кажу да Божију правду чекају предуго, ако је уопште и дочекају.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: То говоре људи који мисле да је њихова правда иста као и Божија правда, а заборављају да Бог није осветник већ Утјешитељ. Сви смо Божија дјеца и Бог нас све васпитава – мудрост је препознати Божије васпитање у животу који живимо. Често се деси да људи претрпе људску злобу без очигледног разлога, па сматрају да ће Божију педагогију лично спровести осветом, али тако се сами издвајају из васпитног оквира који је Бог за њих смислио. Трчимо да прије Бога учинимо оно што замислимо да би Бог учинио, а немамо никакав гарант да би Бог заиста тако поступио.

АДВОКАТ: Како онда треба да поступимо?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Како малоприје рекох, болести треба наћи узрок и ту је лијечити. Разлог моје жеље за осветом не лежи у туђој већ у мојој гордости. Најприје треба да се сјетим кога и чега сам се одрекао на Крштењу и да престанем лагати и људе и Бога да сам на страни добра. Нисам добар ако хоћу да учиним зло. Штавише, тада сам прави сатаниста, поклоник поганог духа злобе. Треба да истински повјерујем да ће Бог све удесити како треба, а до тада – моје је да се молим за Царство небеско и да трпим људску злобу, ако већ не могу да је потпуно игноришем.

ЉЕКАР: Шта ћеш, дакле, рећи том повријеђеном човјеку кад ти сутра дође и затражи савјет? Шта ћеш му рећи када те пита како да дође до правде?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Вјероватно ћу га посавјетовати да демона мржње из себе протјера молитвом и покајним сузама. Мора да има не само вјеру већ и повјерење у Бога.

АДВОКАТ: А шта ако те не послуша? Шта ако помисли да је заиста он мач у рукама Божијим?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Подсјетићу га на безбројне такве мачеве кроз историју. Ниједан од тих мачева није изливен у рају већ у паклу. Најгори је онај демон који се људима јавља као анђео, најчешће као анђео освете.

ЉЕКАР: Како препознати таквог демона, ако већ има толики утицај на људе?

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Нема он толики утицај на људе зато што се мудро скрива већ зато што људи сами желе да повјерују у његову лаж. Какав би то био анђео који би од Бога добио задатак да се свети и да суди прије суда?

ЉЕКАР: Старче, у тај облик правде који описујеш можеш увјерити само оне који чврсто вјерују у Бога.

СТАРАЦ ЈАЊИЋИЈЕ: Зар се може меко вјеровати у Бога? Ако вјерујеш – онда ти демон који се лажно представља као анђео освете не може ни прићи. Дајмо шансу Богу да буде педагог. Сви смо ми још увијек мала дјеца која имају много тога да науче, а ко може бити бољи Учитељ од Господа?