Разговор на богињиној планини

Црвени диск вечерњег сунца био је испресјецан дугуљастим облацима, раштрканим свуда по образу вјечног Неба. Некада су њему, великом Господу на висини, жртве приносили краљеви моћне династије Џу, али су њихове привилегије временом разграбили феудалци, као што пацови пију млијеко пред очима болесне мачке коју тренуци дијеле од смрти. Пацови немају части. Нису је имали ни феудалци. Колико је само њихових дворова обишао учитељ Конг, надајући се да ће бар на једном престолу пронаћи човјека достојног титуле "господар" - одавно је престао да броји. Док се лаганим кораком успињао уз планину богиње Западне Мајке, повремено би тужан поглед упутио Небу и преко усана би му се отело питање: 

- Шта намјераваш учинити са мном?

Конг је прије два дана присуствовао посмртним обредима за свог омиљеног ученика Јан Хуија. Умро је са свега 32 године, не успјевши да испуни Конгова очекивања, али, како се Конгу чинило, ни очекивања Неба. Зашто га је Небо прерано узело? Чему борба, када је свијет тако сурово мјесто? Има ли наде за људе? Има ли наде за Конга? Ако је неко под Небом знао одговор, онда је то био Конгов стари учитељ. Приближивши се врху планине, Конг је у сједећој фигури на једној од глатких стијена препознао онога који је проповиједао Пут и Врлину. Бијела хаљина, бијела коса и брада, духовна топлина која се осјећала на километар удаљености - то је био благи учитељ Лао, некадашњи архивар на двору династије Џу. Прошле су многе године како је написао тајанствену књигу о вјечном Таоу и на леђима бивола отишао у неистражене западне пустоши. Мјесто његовог боравка знао је само Конг. 

Да ли у визији или у збиљи - свеједно, нашао се пред Лаоцијем, клекнуо, дубоко му се поклонио и рекао: 

- Драги учитељу, одавно те нисам посјетио. Надам се да ниси љут на мене, јадног Конга.

Искрена радост се могла препознати у Лаовом осмјеху.

- Вријеме тече немилосрдно, Конфуције - рече Лао - без обзира да ли нам се то свиђа или не. За неке ствари можемо рећи да се десе рано или касно, али сусрет два пријатеља не може бити тако описан. Дошао си и унио радост у моје постојање. То је једино битно.

- Твоја радост је најтоплија добродошлица, учитељу! - рече Конг поклонивши се до земље - Ја се, такође, радујем што те видим, али туга разара моје срце због дешавања у свијету.

- Свијет... - Лао се загледа ка истоку - Да, сјећам се тог мјеста. Агресија, бруталност, неразумијевање, лицемјерје... Зли уживају у животу, а добри се пате и умиру у агонији. Заиста је ружно мјесто тај свијет!

- Учитељева мудрост је огромна! Свијет је уистину ружан, мада ми велики Лао мора опростити због мудровања када кажем да је свијет ружан због тога што у њему живе ружни људи. Притом не мислим да су им ружна лица, нити да су им ружне хаљине, већ мислим да су ружни зато што су изгубили човјечност. Ако тигру почупамо шарено крзно, извадимо му убиствене очњаке и одрежемо оштре канџе, онда он више нема ништа због чега бисмо га назвали тигром. Истина, он је и даље тигар по својој природи, али је изгубио све оно што нам прво пада на памет када помислимо на тигра. Исто је и са човјеком. Ако човјек нема човјечност, зар неће бити ружан као и тигар без крзна, очњака и канџи? Надам се да се учитељ слаже са мном - рече Конфуције.

- Мој драги ученик Конфуције не оскудијева у мудрости! - одговори Лаоци - Небески пут је нешто у чему се слажемо. Међутим, видим да ми и даље тјераш инат када говоримо о људском путу. Живот је вода, Конфуције. Ако је вријеме моралне осјеке, онда нећеш моћи призвати талас човјечности. Тек када над јином превлада јанг, када настане вријеме моралне плиме, моћи ћеш остварити своје идеје о идеалном друштву. До тада - остаје ти само да се повучеш, као што сам учинио ја, и да не чиниш ништа. Такав је Тао, не можеш против њега.

- Да - рече Конфуције - то је учитељев ву веи: не чинити ништа. Мој ву веи је, пак, другачији. Волим људе, велики Лао! Волим их толико да морам противрјечити твојој неисказивој мудрости! Мој ву веи се не састоји у нечињењу, него у чињењу ни због чега. Не очекујем награду од људи, не очекујем ни хвалу. Ако већ чиним добро, какво би то било добро ако од њега очекујем неку корист? Ти не чиниш ништа, повинујеш се струјама Таоа. Када је вријеме јина - твоје биће је јин. Када је вријеме јанга - твоје биће је јанг. Уистину, човјек мора бити неописиво мудар да у свијету препозна такве промјене и да им се прилагоди! Али, Небо ми је повјерило задатак. То и ти знаш. Небо жели да људе подсјетим на морал древних мудраца Јаоа, Шуна, Јуа, Танга, Вена, Вуа и војводе од Џуа. Небо жели да поправим људе.

- Да, Небо од тебе очекује све те ствари. Небо жели да твој ву веи буде несврсисходна љубав према људима. То је велики подвиг, Конфуције! Међутим, ја не чиним ништа, па ме људи у свијету и даље прате, читају савјете које сам изложио у Књизи Пута и Врлине, наизглед постају бољи и труде се да његују врлину. Зашто и ти не покушаш исто? Чиме су ти исти људи завриједили твој зној, твоје сузе, твоју тугу и, на крају, твоју љубав? Има ли некога ко је послушао твоје савјете?

Конфуције спусти поглед, постиђен пред аргументима учитеља Лаоција. Једна суза, која је у себи садржавала сву бол због неморала Средњег царства, кану на бијелу стијену пред Конфуцијевим кољенима. Усправи главу и одговори:

- Заиста, људи ми рањавају срце кад год им се за то пружи прилика. Немају разлога за то, али ријетко ће пропустити прилику да ме повриједе. Не питај ме, учитељу, због чега то чине. Можда тако бране зло, које им је споља наметнуто, од сопствене урођене доброте на коју их подсјећам. Друштво је пало на ниске гране. Најприје сам осјећао љутњу, толику да сам, чини ми се, био у стању да громовима разорим читаво Средње царство, само да сам у том тренутку имао божанске моћи. Међутим, љутња је приземна, брзо прође и само је се тврдоглави људи држе да би доказали недоказиве ствари. Није тешко опростити. Зато сам и праштао. Против другог зла сам се већ теже борио. Када прође љутња, а извор љутње и даље постоји, услиједи разочарење које уништава и посљедње струне повјерења које човјека везују за друштво и друге људе. Не можеш бити разочаран ако претходно ниси био очаран, то је проста и лако разумљива истина. Када наступи оно, то проклето разочарење, човјек диже руке од претходних увјерења за која би можда и погинуо, јер су та увјерења била чиниоци његовог идентитета. Дакле, разочараш се не само у друштво, него и сам у себе - био сам будала што сам у то вјеровао. Потом се нађеш у језивој празнини, више не знаш ни ко си ни шта си, у шта вјерујеш и за шта се у животу бориш. Ако је разочарење ујед змије, онда је хладнокрвност проток отрова кроз вене и лагано убијање тијела. Да, учитељу, био сам и хладнокрван. Када је умро Јан Хуи, мој драги ученик и велики пријатељ, управо сам осјетио то - хладнокрвност. Наравно, не према Јан Хуију, него према свијету. Због чега ми је Небо дало задатак? Има ли било чега да ме бодри док извршавам тај задатак? И ти сам кажеш да ми је Небо повјерило свети мандат, у то вјерујемо и ја и ти. Када је умро Јан Хуи, први пут сам осјетио хладнокрвност према мандату и према Небу, једноставно ме није занимало шта Небо жели од мене. Зашто Небо није поштено, питао сам се. Одговор не знам. Неће ми га дати ни Небо, оно не дјелује на тај начин. 

- Небо ти је одузело ученика који је највише обећавао и због тога си постао хладнокрван према њему - рече Лаоци.

- Не само то, велики учитељу. Годинама лутам од двора до двора, тражим мјесто где припадам, мјесто гдје нећу бити само лијеп додатак дворској свити већ и реалан чинилац у држави, али такво мјесто не налазим. Гдје год да одем - осјетим да сам вишак. Господари су способни да ме хвале и проглашавају за мудраца, али нису способни да ми у својим државама дају дом. Једноставно, за то не постоји воља.

- Воља је енергија која, уколико је постојана, доводи до жељеног резултата - закључи Лаоци.

- Наравно, учитељу! Моја воља је таква, али не знам колико дуго морам чекати да видим резултат. Чекам већ годинама! Много покушавам, а мало постижем. 

- Твој ву веи, чињење ни због чега, узрокује велику бол у твом срцу, Конфуције - рече Лаоци - Ја не чиним ништа, па сам бар сретан. Немам злата ни сребра, немам министре и немам двор, али имам мир. Како рекох, вријеме је владавине јина. Сада се све распада, људи постају монструми, државе гутају друге државе, добри страдају, а зли уживају. Због тога ја бирам да мој ву веи буде нечињење. Чак и да хоћу, не могу на силу претворити јин у јанг, не могу против немилосрдног кретања Таоа. Истински мудрац ће препознати да је његова борба против јина бесмислена, па ће се повући. Јин је сам по себи пасиван, можеш рећи и зао. Ако је јин зло, онда је јанг добро. То није само космичко дешавање, већ се одвија и у свима нама понаособ, Тао се креће и час је јин, час је јанг. У теби тренутно влада јин, Конфуције. Прилагоди му се.

- Ако се Тао креће и у мени, учитељу, сигуран сам да је јин на врхунцу моћи. Говориш истину. Штавише, у праву си и кад кажеш да јин тренутно влада свијетом. Дешава се морална деградација у друштву, а у мени се смјењују непожељна осјећања. Лаоци је уистину неописиво мудар!

- Мудар си и ти, Конфуције. Звучиш као да се слажеш са мном, али познајем те годинама, па знам да су те ријечи слагања, заправо, увод у неслагање - закључи са осмијехом Лаоци.

- И опет се твоја мудрост показује у свој величанствености. Волио бих да сам приближно мудар као ти, велики Лаоци. Међутим, ја бих се другачије изразио. Не бих рекао да се не слажем само са тобом, већ се не слажем ни са самим собом. Можда је боље да кажем да се не слажем са оним на шта ме тјера тренутно стање моје рањене душе. Не слажем се са злом које трпим, не слажем се на неправдом и не слажем се са очајем.

Лаоци се радознало загледа у Конфуција. Када је овај схватио да учитељ неће рећи ништа о задњем коментару, већ чека остатак његовог говора, Конфуције настави:

- Хоћу да кажем, драги учитељу Лао, да ја, упркос свему, нисам постављен за судију туђег морала. Нарочито нисам постављен да судим Небу и његовим тајанственим путевима. Иако ме људска страна тјера да одустанем од потраге за домом, од потраге за моралним човјеком и од потраге за некаквим сигурним животним ослонцем, иако ме тјера да срећу потражим негдје друго, можда у самоћи као што си учинио ти, небеска страна ми говори да издржим. Не знам какву је то клицу Небо усадило у мене, али она заиста постоји и, насупрот људској страни, тјера ме да се увијек враћам мом првобитном Путу.

- Дакле, та небеска клица тјера те да се вратиш на почетак. Тјера те да волиш људе који ће те сигурно разочарати и онда ћеш бити љут, да поново њима, друштвом и државом будеш очаран, па да се онда поново разочараш, затим да будеш хладнокрван и, кад проради небеска клица, још једном заволиш људе.

- Тако је - одговори Конфуције.

- Знаш да нећеш успјети да дођеш до краја Пута који си изабрао, знаш да ћеш бити одбачен и да те људи, бар за твог живота, неће цијенити и поштовати, али си ипак спреман да им пружиш не још једну, него још безброј шанси?

- Не знам да ли мој одговор на твоје питање треба започети са ријечју "нажалост", али си у праву, учитељу Лао.

- Чудан си, Конфуције. Ето, хвалиш моју мудрост и сматраш да је мој ву веи нечињења легитиман, али ја посумњам у све то када слушам ријечи које излазе из твојих уста. Још једном ћу те питати, да би ми твој став можда био јаснији: поново ћеш се вратити држави људи који већином не одговарају твојим личним стандардима и који ти неће обезбиједити то што називаш домом? Вратићеш се да гураш јанг у вријеме јина?

- Да, учитељу.

- Зашто, Конфуције? Зашто се враћаш људима и држави?

Конфуције се тужно насмијеши и одговори:

- Зато што волим људе. Зато што волим државу. Зато што волим Небо.

Поклонивши се Лаоцију, Конфуције устаде и крену низ свету планину богиње Западне Мајке. Лаоци му се још једном обрати:

- Зашто си, онда, дошао мени, Конфуције? Какав савјет си очекивао?

Конфуције се заустави, окрену се према учитељу и рече:

- Не знам, Лаоци. Осјетио сам потребу да разговарам с тобом јер знам да ме ти разумијеш више од свих људи. Имао сам потребу да саопштим моју лудост некоме ко ми се због ње неће ругати. Немам човјека који ме разумије, сви ме толеришу, а ријетко ко ме воли. Причам са њима понекад о овом мом несрећном Путу, ваљда да би ми било лакше, али не налазим отворено срце. Не кривим никога, заиста никога, док многи криве мене - крив сам што се држим Пута, што га не напустим и што не одустанем од нечега што, како ми се све више чини, никада нећу постићи. Крив сам што постојим у свијету у којем ми није мјесто. Вјероватно су људи у праву, ко ће знати. Опрости ако сам те узнемирио мојим ријечима.

- Ти ме никада нећеш узнемирити, Конфуције. Ти си, ипак, мој најдражи ученик, као што је Јан Хуи био твој, па ме разумијеш када кажем да ме боли твоја невоља. Не крећи се бесциљно у животу, учини нешто за себе!

- Не могу, учитељу. Више не знам како да нешто чиним за себе, давно сам престао са тим. Срећан сам само кад друге учиним срећнима.

- Људи ти се неће захвалити, ваљда то знаш.

- Знам. Не треба ми њихова хвала.

- Знаш и да ће пустити да иструнеш у безнађу?

- Знам да ће пустити да иструнем, вријеме је када само будале свој живот троше на друге, али то безнађе које помињеш није стање моје душе. Ако ми је нешто преостало у овом тужном животу, онда су то вјера, нада и љубав. Вјерујем у људску доброту, надам се да ће та доброта изаћи на свјетлост сунца, а све то зато што људе волим. 

- Ако то сматраш својим путем, Конфуције, желим ти срећу. Надам се да ћеш истјерати тај свој јанг на крај и да ће јин мало да попусти, мада је то само нада. Кад једном пожелиш да одустанеш, на овој светој планини Западне Мајке има довољно мјеста за два пустињака који су одлучили да не чине ништа и да на тај начин поправе свијет.

- Свијету је довољан један Лаоци, учитељу! - одговори Конфуције - Ти си велико свјетило нашега рода, али ће том роду можда једнога дана затребати и неки тамо Конфуције. Ако вјерујеш у Небо, моли му се за мене.

Конфуције се поклони и настави низ планину, а Лаоци остаде на бијелој стијени, зароњен у вјечност Таоа.