Праведник (или О спасењу)

ПРАВЕДНИК: Драги брате хришћанине, не спорим да си добар и поштен, али спорим да је твој доживљај Христа тачан.

ГРЕШНИК: Због чега, брате хришћанине? Којим ли те мојим поступком или којим ријечима натјерах да помислиш да не вјерујемо у истог Христа?

ПРАВЕДНИК: Не кажем да не вјерујемо у истог Христа већ да га доживљавамо на различите начине.

ГРЕШНИК: Како?

ПРАВЕДНИК: Не рече ли малоприје да је спасење доступно свима, а не само хришћанима?

ГРЕШНИК: Не, драги брате. Рекао сам да ми одговор на то питање остаје непознат.

ПРАВЕДНИК: То је, у суштини, исто. Ако ниси утврђен у вјери да је Црква једина лађа спасења, онда Христос постаје бесмислица.

ГРЕШНИК: Дакле, ти се не задовољаваш мојим незнањем?

ПРАВЕДНИК: Нема ту шта да се не зна. Једна је истина и она нам је позната.

ГРЕШНИК: Када тако поставиш оптужбу, чини се да нема друге осим да се усагласим с тобом, да не бих како испао јеретик.

ПРАВЕДНИК: Што чиним – чиним за твоју добробит.

ГРЕШНИК: И захвалан сам ти на томе. Међутим, да ли ми дозвољаваш да о томе додатно расправимо?

ПРАВЕДНИК: О чему конкретно?

ГРЕШНИК: Најприје о ономе што си прво рекао: да Христа доживљавамо на различите начине.

ПРАВЕДНИК: Не бјежим од расправе.

ГРЕШНИК: Онда, добро! Ко је за тебе Христос?

ПРАВЕДНИК: Христос је за мене, као и за све вјерујуће и правовјерне хришћане, Бог Син, Онај Који се Оваплотио нас ради и ради нашега спасења, страдао и био погребен, па и васкрсао ради нашег васкрсења, сјео с десне стране Оцу по Вазнесењу да би и ми могли ступити у вјечни живот Свете Тројице.

ГРЕШНИК: Лијепо си рекао и ја сам сагласан с тобом. Међутим, то није било моје питање. Ако ће ти бити лакше, поставићу га на други начин: када би било шта од ствари познатих људима могао ставити уз Христа као нешто што Га најбоље описује, шта би то било?

ПРАВЕДНИК: Од ствари не бих могао са Христом упоредити ништа јер су ствари створене, а Христос је нестворени Бог.

ГРЕШНИК: Знаш добро шта те питам; нећемо цјепидлачити и расправљати о овим или оним терминима.

ПРАВЕДНИК: То је за тебе можда небитно, али за мене је битно. Краткоће ради, одговорићу ти: за мене је Христа најбоље описати као љубав.

ГРЕШНИК: Али, свакако, не ову тварну, пролазну љубав, већ као вјечну, безгрешну, савршену и непролазну љубав, зар не?

ПРАВЕДНИК: Наравно.

ГРЕШНИК: У чему ти видиш ту љубав?

ПРАВЕДНИК: У свему ономе што сам малоприје поменуо и у још много чему.

ГРЕШНИК: Не рекосмо ли да је Христова љубав безгранична?

ПРАВЕДНИК: Мислим да то можемо рећи.

ГРЕШНИК: Ако је, дакле, безгранична, бесмислено би било постављати јој границе, будући да тиме противрјечимо сами себи?

ПРАВЕДНИК: Да.

ГРЕШНИК: Није ли због безграничности Божије љубави спасење доступно свима?

ПРАВЕДНИК: Да, сви су позвани на спасење, али само уколико то они хоће.

ГРЕШНИК: Шта онда: да ли постоји бар мала могућност да ће Бог, поред милиона или милијарди хришћана, покушати да прогура у Царство Небеско бар једног, рецимо, будисту који се животом показао као хришћанин?

ПРАВЕДНИК: Како може бити хришћанин неко ко не вјерује у Христа? Како би се он могао спасити?

ГРЕШНИК: Дозвољаваш ли ми дигресију?

ПРАВЕДНИК: Само ако није предуга.

ГРЕШНИК: Надам се да неће бити, јер не зависи само од мене. Реци ми, дакле, шта мислиш о чедоморству? Да ли је абортус по вољи Богу или није?

ПРАВЕДНИК: Наравно да није.

ГРЕШНИК: Зашто?

ПРАВЕДНИК: Зато што се абортусом убија човјек, без обзира да ли је рођен или није. То је душа жива, била она рођена или тек чекала рођење.

ГРЕШНИК: Шта ћемо, онда, са дјететом које мајка убије док је оно још у утроби? Да ли је њему доступно спасење?

ПРАВЕДНИК: Такво дијете је убијено на правди Бога; за њега постоји спасење.

ГРЕШНИК: Како? Зар је оно хришћанин, иако није још ни рођено, па тако ни крштено?

ПРАВЕДНИК: Видим ка чему идеш. Не може се говорити да су нерођено дијете и тај твој одрасли будиста једно те исто. То дијете није ни имало прилику да се својевољно укаља гријехом, док овај јесте.

ГРЕШНИК: Свакако, али не спориш да иста Љубав која чини, по твом схватању, уступак у случају убијеног дјетета, љуби и оног будисту?

ПРАВЕДНИК: Како бих спорио? Та, нема више богова већ је само Један Бог и Он љуби све.

ГРЕШНИК: И ја се слажем с тобом. Међутим, реци ми ово: не правиш ли ти, дозволивши Божијој љубави уступак у случају оног дјетета, покушај да исту љубав ограничиш у случају оног будисте?

ПРАВЕДНИК: Не покушавам нешто такво, не дао Господ.

ГРЕШНИК: Али тврдиш да знаш да ће се оно дијете спасити?

ПРАВЕДНИК: Не толико да знам колико да вјерујем.

ГРЕШНИК: Однос знања и вјере је већ посебна тема. Ако већ вјерујеш да за убијено дијете има спасења, то значи да не вјерујеш да у случају будисте има спасења?

ПРАВЕДНИК: Не, не вјерујем. Још једном понављам, Црква је једина лађа спасења, а ако она то није, онда ни Христос није једини спаситељ. По теби, спаситељ је и Буда.

ГРЕШНИК: Не говорим нити вјерујем тако. Говорим само да овај једини Спаситељ за којег знамо, а то је Господ Христос, има силу и власт да спаси кога хоће, чак и некога ко није хришћанин.

ПРАВЕДНИК: Да ли, онда, за тебе паганство и расколи не значе ништа? Мислиш ли да се могу спасити и они у јересима и они који су се одвојили од Цркве, тиме ранивши Тијело Христово?

ГРЕШНИК: Не тврдим ништа; само признајем да су ми неке ствари непознате.

ПРАВЕДНИК: Сада ми већ звучиш као озбиљан јеретик. Да ниси можда и екумениста?

ГРЕШНИК: Не бих пристао да се добровољно ухватим у ту замку. Нисам екумениста, али не из истих разлога из којих то ниси ти.

ПРАВЕДНИК: Који су то моји разлози?

ГРЕШНИК: О томе сигурно ти можеш боље говорити него ја. Могу ти укратко рећи само моје разлоге.

ПРАВЕДНИК: Реци их, онда, па да видимо да ли мислимо исто.

ГРЕШНИК: Нисам екумениста зато што ме екуменизам не занима.

ПРАВЕДНИК: За тебе је екуменизам нешто небитно?

ГРЕШНИК: Да, с обзиром на много битнијих ствари, мислим да екуменизам изгледа небитан.

ПРАВЕДНИК: Не мислиш да је екуменизам јерес?

ГРЕШНИК: Дивим се твом знању и самопоуздању, као и способности да из тог знања лако извучеш закључке ко је јеретик а ко није, али ја то знање немам. Због тога покушавам остати искрен и рећи да не знам оно што не знам.

ПРАВЕДНИК: Екуменизам је свејерес.

ГРЕШНИК: Могуће. Једноставно, не занимају нас исте ствари, а мислим да екуменизам није ствар о којој сви морају да имају мишљење; гле, ено људи, живе и умиру као хришћани, а да се уопште не изјашњавају о екуменизму.

ПРАВЕДНИК: То је због тога што не знају о чему се ради.

ГРЕШНИК: Не би ли сви морали да се изјасне о екуменизму да је он толико битан и не би ли сви морали да чују за тај покрет и његове идеје, кад већ од његовог прихватања или неприхватања зависи спасење?

ПРАВЕДНИК: Није нас мало који мислимо да је екуменизам јерес.

ГРЕШНИК: Да, али је много више оних који се тиме уопште не баве већ гледају како да нахране породицу, како да лијече старе родитеље и како да остану поштени у овом свијету. Уосталом, основно занимање круга људи у којем се ти крећеш не мора бити основна брига свих људи на планети.

ПРАВЕДНИК: Сада намјерно поричеш битност екуменизма.

ГРЕШНИК: Не поричем већ просто тврдим да имам право да се о томе не изјасним, нешто због незнања, а нешто и због ствари који ми се чине битнијим. Ту је и примјеса страха од раскола, јер не видим никога другог да се одваја од наше Цркве из каквих других разлога осим због тог екуменизма.

ПРАВЕДНИК: Није ли то за тебе довољан знак да се о томе мораш изјаснити?

ГРЕШНИК: Не. Мени је довољан Христос и браћа сабрана у једној Евхаристији кроз једну вјеру у истог Христа. Битно ми је да се изјасним о Христу, а не о том екуменизму.

ПРАВЕДНИК: Свеједно, ја мислим да је то битно питање данашњег хришћанског живота.

ГРЕШНИК: Заиста? Зар нема битнијих питања?

ПРАВЕДНИК: Којих?

ГРЕШНИК: Сада се и ти намјерно правиш неук, а посједујеш велику мудрост, чак толику да можеш бити судија у правовјерју. Ако хоћеш, навешћу ти само неколико питања која мене море: како нахранити сиромашне, како сачувати животе хришћана у околним земљама које мом и твом народу не мисле добро, како нашем народу вратити хришћански, светосавски дух, како чинити добро, као и још много тога. Некако ми се ова питања чине битнијим од екуменизма.

ПРАВЕДНИК: Ја не спорим да су то битна питања.

ГРЕШНИК: Али ја не видим да неко због ових проблема прави раскол.

ПРАВЕДНИК: Велико је питање која је страна у расколу.

ГРЕШНИК: Видиш, мени ни то питање није баш толико велико, али ћу се суздржати од одговора. Битно ми је да си рекао то „која страна“.

ПРАВЕДНИК: Зашто ти је то битно?

ГРЕШНИК: Због теме којом смо почели овај наш разговор: коме је спасење доступно и коме није.

ПРАВЕДНИК: Не разумијем.

ГРЕШНИК: Дозволи, онда, још једно питање: ко је вршилац спасења, која страна?

ПРАВЕДНИК: Па, ваљда Бог, осим ако и на то немаш примједбу.

ГРЕШНИК: Према томе, много би прецизније било говорити „Бог је спасио Милана“ него „Милан се спасио“, зар не?

ПРАВЕДНИК: Да, али спасења нема без људског пристанка и без људске сарадње са Богом у процесу спасења.

ГРЕШНИК: Одлично речено. Утврдили смо, дакле, да не можемо говорити „хришћани се могу спасити“ и да притом полажемо право на прецизност. Исправно би било „хришћане спасава Бог“ или, још прецизније, „хришћани живе праведно и Бог их спасава уз њихову слободну одлуку да буду спашени“, зар не?

ПРАВЕДНИК: Слажем се.

ГРЕШНИК: Шта је кључно у претходној реченици?

ПРАВЕДНИК: Кључан је, по мом мишљењу, добар однос између Бога и хришћанина, јер без доброг односа који се постиже свим добрим стварима које прописује Јеванђеље, нема могућности спасења.

ГРЕШНИК: Одлично. Дакле, спасење није загарантовано само тиме што је неко хришћанин, већ он мора бити и, тако рећи, добар хришћанин?

ПРАВЕДНИК: Свакако.

ГРЕШНИК: А добрим хришћанином га чини вршење заповијести Божијих?

ПРАВЕДНИК: Између осталог, јер заповијести су само први степен ка Богу.

ГРЕШНИК: А да ли и у другим вјерама постоје заповијести које су истовјетне као оне које ми имамо у Светом Јеванђељу?

ПРАВЕДНИК: На које вјере мислиш? Ако мислиш на ислам, у њему има добрих заповијести, али муслимани не вјерују да је Христос Бог.

ГРЕШНИК: Не мислим на ислам, већ хајде да се вратимо на оног нашег будисту.

ПРАВЕДНИК: Онога којем ја одричем спасење, а ти му дозвољаваш спасење?

ГРЕШНИК: Не, него онога за којега си ти рекао да се не може спасити, а за којега сам ја рекао да не знам да ли му је спасење доступно.

ПРАВЕДНИК: Шта са њим?

ГРЕШНИК: Не знаш ли да у будизму постоји много заповијести које су скоро исте као библијске?

ПРАВЕДНИК: Па шта онда? Хоћеш рећи да се могу спасити хришћани и будисти?

ГРЕШНИК: Не, него да у многим религијама, нарочито у оним које су настале прије Христа, постоји пар добрих путоказа, а под путоказима мислим на заповијести које човјека усмјеравају ка добру и одвлаче га од зла.

ПРАВЕДНИК: То не значи ништа. Све паганске религије су настале под демонским утицајем.

ГРЕШНИК: Занимљива тврдња, али никад потпуно доказана. Могуће је да су демони ту уплели своје прсте, као што су их уплели и у вјеру старих Израиљаца, искварили је небројено пута и онда је Бог слао пророке да опомињу Његов народ да се врати добру.

ПРАВЕДНИК: Хоћеш рећи да је Бог послао Буду или Конфуција?

ГРЕШНИК: Не знам да ли их је Бог послао, али знам да Свети Апостол Павле говори да и пагани чине добро сходно ономе што је Бог уписао на срцима њиховим, мислећи на такозвани природни морални закон којим људи могу бар у извјесној мјери схватити шта је добро и шта је зло.

ПРАВЕДНИК: Шта с тим?

ГРЕШНИК: Много је једноставније рећи да су све клице добра у тим старим религијама изникле из закона у срцима људским који помиње Апостол.

ПРАВЕДНИК: Али ту сигурно има и демонског утицаја.

ГРЕШНИК: Сасвим сигурно, као и међу нама двојицом када се свађамо, јер демон не тјера људе на добро него на зло. Сложили смо се, дакле, да Апостол говори о закону који је Бог исписао у срцима људи?

ПРАВЕДНИК: Не противим се Светом Апостолу Павлу.

ГРЕШНИК: Сложили смо се и да демон не нагони на добро него на зло?

ПРАВЕДНИК: То бар сви знају.

ГРЕШНИК: А сложили смо се и да у тим религијама, рецимо баш у будизму, постоје заповијести које су скоро исте као библијске?

ПРАВЕДНИК: Да, ако ти тако кажеш.

ГРЕШНИК: А библијске заповијести су Божије?

ПРАВЕДНИК: Да.

ГРЕШНИК: И? Тврдимо ли можда да демон заповиједа исто што заповиједа Бог?

ПРАВЕДНИК: То би било сулудо.

ГРЕШНИК: Шта онда? Зар демон има неке користи од подстицања нехришћана да чине добро?

ПРАВЕДНИК: Наравно да нема. Међутим, није исто добро које учини хришћанин као добро које учини нехришћанин. Хришћанин чини добро у сарадњи са Богом, док нехришћанин чини добро своје славе ради.

ГРЕШНИК: Али ипак чини добро?

ПРАВЕДНИК: Може се рећи.

ГРЕШНИК: А може се рећи и да, на примјер, принцип несебичности у том будизму подстиче будисту да чини добро не своје славе ради него самог добра ради?

ПРАВЕДНИК: Није ми познато да они имају принцип несебичности.

ГРЕШНИК: Ја то сасвим случајно знам, па не морам да се склањам иза зида сопственог незнања, бар у овом питању. Шта ћемо рећи, да ли неки будиста који чини добро уз принцип несебичности, чинећи, дакле, добро ради самога добра, чини и нешто што је Богу мило, ако тим учињеним добром нахрани сиромаха или некоме спаси живот?

ПРАВЕДНИК: Вјероватно је Богу мило то његово дјело.

ГРЕШНИК: И ја тако мислим. Не видим зашто би Богу било мрско да незнабошци чине милостињу или томе слично. То би, ваљда, могло бити и свједочанство наше вјере да су сви људи боголики и да су по својој природи добри.

ПРАВЕДНИК: Могло би.

ГРЕШНИК: Да ли је, дакле, овај будиста учинио добро или није? Не мора чак бити ни будиста, нека буде који год ти незнабожац падне на памет.

ПРАВЕДНИК: Учинио је добро. Али, опет, његово добро дјело је само његово, док је добро дјело хришћанина и његово и Божије.

ГРЕШНИК: Али је и овај наш будиста учинио онолико добро колико је то њему, у трагичном стању одвојености од Христа, могуће?

ПРАВЕДНИК: Вјероватно јесте, мада то не значи да ће бити спасен. Ако је неко само и чуо за Христа, неће имати оправдања пред Богом у Дан Суда ако није постао хришћанин.

ГРЕШНИК: Постоји и та теорија. Хајде, онда, да додамо овом нашем будисти још неколико црта. Замисли да је он човјек који воли добро и који чини добро, а никада није чуо за Христа.

ПРАВЕДНИК: То је мало вјероватно. Данас су, мислим, сви на свијету чули за Христа.

ГРЕШНИК: У реду. Нека је наш будиста чуо за Христа, па нека се чак и заинтересовао за Његову науку. Међутим, замислимо да нигдје близу њега нема хришћанског свештеника који би му проповиједао и који би га крстио. Замислимо и да је тешко болестан, па не може да превали дуг пут до најближег хришћанског свештеника. Једноставно, замислимо да не постоји никакав начин на који би он могао доћи до Јеванђеља и повјеровати.

ПРАВЕДНИК: Добро, замислили смо. Шта онда?

ГРЕШНИК: Тврдиш ли и даље да му спасње никако није могуће?

ПРАВЕДНИК: Тврдим само да је тужно што још у свијету има крајева гдје нису стигли православни мисионари.

ГРЕШНИК: Заиста, то је тужно. Међутим, ниси ми одговорио на питање.

ПРАВЕДНИК: Ја и даље тврдим да би спасење незнабожаца и свих људи који не прихватају Христа обесмислило самог Христа.

ГРЕШНИК: Није ли тај твој Христос превише слаб и ништаван кад га спасење овог нашег незнатног будисте може обесмислити?

ПРАВЕДНИК: Како можеш тако говорити о Христу?

ГРЕШНИК: Сада се враћам на оно што си рекао на почетку: не говорим ја ово за Христа него за твоје схватање Христа, драги брате. Ако ће ти бити лакше, другачије ћу те питати: није ли твоја вјера у Христа превише слаба и условљена страхом од непознатог, па би теби спасење нашег будисте толико пољуљало вјеру у Њега да би Га чак и обесмислило?

ПРАВЕДНИК: То није тачно. Моја вјера у Христа је чврста.

ГРЕШНИК: Нека буде, али ипак настојиш да ограничиш Христа на твој сопствени свјетоназор. Ниси ли ти чак и прије Христа пресудио том будисти, па си чак запријетио Христу да ће постати бесмислен ако га спаси?

ПРАВЕДНИК: Тако си ме можда ти схватио, али ја то нисам рекао.

ГРЕШНИК: Ја само закључујем из твојих ставова. Слушајући од тебе о Христу, ја не видим Христа него тебе, не осјећам Његову љубав него твоју строгост, не гледам у вјечно Цартво Божије него у твој клуб изабраних по твом сопственом нахођењу.

ПРАВЕДНИК: Шта тиме хоћеш рећи?

ГРЕШНИК: Хоћу рећи да правиш идола.

ПРАВЕДНИК: Заиста? А какво је твоје схватање Христа, премудри брате?

ГРЕШНИК: Такво да схватам да Га моја људска перцепција не може условити да чини онако како ја желим. Није ли Он Бог? Није ли Његов суд изнад нашег? Не познаје ли Он боље људска срца од мене и тебе?

ПРАВЕДНИК: Да твој Христос можда није превише либералан и у складу са савременим принципима толеранције и томе слично?

ГРЕШНИК: Не. Наш, а не искључиво мој, Христос је Онај који је учинио нешто незамисливо, чак неприхватљиво у умовима „правовјерних“ у Јудеји Његовог времена. Због тога су га и одбацили и презрели, а ми га прихватили радосни што се показало да Бог није немилосрдни Хад или громовити и похотни Зевс, већ Бог који је несврсисходна и безгранична Љубав. Либералност и толеранција су људске измишљотине, а Христова љубав није.

ПРАВЕДНИК: Шта онда говориш? Да ће Бог спасити све?

ГРЕШНИК: Не мислим нити вјерујем да ће сви бити спасени. Само мислим да међу спасенима може бити и оних због којих ће умишљени праведници роптати у паклу.

ПРАВЕДНИК: Дакле, спасиће бар тог твог будисту?

ГРЕШНИК: Не знам. У томе и јесте смисао наше расправе: не треба се мијешати Богу у посао који је Он задржао за себе. На нама је да будемо радници на Његовој њиви, а не да запоставимо рад и намећемо се као послодавци који једини имају право да исплате сваком раднику по заслузи. Чини ми се да суђењем људима чинимо управо то: узурпирамо оно што припада искључиво Богу. Не судите, рече Христос. Ја чиним управо то: не судим.

ПРАВЕДНИК: Шта сад? Да повјерујем да је Црква ништа и да се може спасити ко хоће, без обзира да ли је хришћанин? Чему онда Црква? Зашто сви не одемо у будизам и будемо добри људи, па ће нас Бог спасити?

ГРЕШНИК: Црква је Богочовјечански организам, како кажу наши богослови. Организам треба да се шири, а Црква се шири мисијом. Уосталом, није на Богу да постаје човјек милион пута да би дошао у сваки заселак и проповиједао Своју науку. Дао нам је задатак, а то је рад на Његовој њиви – морамо ићи и позивати људе да дођу Христу. Твоје ријечи ми звуче као да си капетан једног јединог брода који плови океаном и наиђе на пусто острво на којем се налази пар људи који су преживјели бородлом. Ти људи чекају годинама да се укрцају на брод и да срећно доплове до прве луке, а шта ти као капетан чиниш? Пролазиш крај њих и остајеш глув на њихове јауке. Као што Црква треба да се шири и да шаље своје мисионаре у све крајеве свијета, тако и ти, као капетан брода, треба да станеш крај сваког острва са бородоломницима и да их укрцаш да би били спашени. Чак и ако неће одмах да уђу – позови их не још једном, него још седамдесет пута седам.

ПРАВЕДНИК: То нема везе са оним о чему смо почели причати.

ГРЕШНИК: Само ти се чини. Замисли да је задатак тебе као капетана био да обиђеш читав океан и да спасиш све бродоломнике на које наиђеш. У луци која је твоја крајња дестинација стоји власник брода и очекује да довезеш све несрећнике са пустих острва. Шта ће бити твој изговор ако ниси спасио онолико колико си могао? Шта ће власник рећи када се вратиш са свега десетак спашених, док за осталих хиљаду ниси имао времена или интересовања? Да ли си извршио своју мисију?

ПРАВЕДНИК: Не бих рекао.

ГРЕШНИК: А да ли је могуће да би власник брода нашао друге начине да спаси несрећнике?

ПРАВЕДНИК: То је на њему да одлучи.

ГРЕШНИК: О томе и ја говорим. Будимо мудри и задржимо се на незнању у овим стварима да не би испали јеретици или идолопоклоници.

ПРАВЕДНИК: Ја и даље мислим да ниси у праву.

ГРЕШНИК: А ја и даље тврдим да не знам, па нека је на Богу да одлучи, као што је једино праведно рећи и тврдити.

ПРАВЕДНИК: Слажем се.